Завршну свечаност јубиларног, 60. Дисовог пролећа, која је одржана у петак, 26. маја, обележило је отварање јединственог Музеја поезије на Балкану под слоганом „твоје место надахнућа”. Овај несвакидашњи програм обележила је и ретроспективна изложба „Поезијом до бесмртности” као и „Поетски кабаре Иво Андрић” чиме је затворена манифестација која је трајала више од два месеца.
Ако се осврнемо у ближу или даљу прошлост, у граду на Морави већ се 60 година окупљају најзначајнија имена српске поезије, а тако је било и у самој завршници када су Дису у гостима била многи претходни добитници признања са његовим именом.
Гост, али и домаћин Дисовог пролећа, проф. др Михајло Пантић је пригодном беседом потвдрио зашто је Чачак један од градова који су песничка престоница и зашто Дис, пре и после свих. „Прошло је 60 година, Дисова награда потврдила је са неколиким песничким наградама репутацију песничког оријентира, на готово непрегледном пољу савремене српске поезије… Дис је ушао у српску књижевност с руба, испрва несхваћен и неподржан, јер је писао песме са друге стране оглашеног и критички фаворизованог протосимболистичког артизма. У наредним деценијама он је полако узрастао у фигуру песника зачетника. Док нам представља интимне светове гласова који је обликују, поезија заправо у систему културе чува право књижевности да буде оно што јој се хоће, никаква прокламована идеологија, тако она успева да у корену остане оно што јесте, сушта слобода субјективног говора… Оног говора којим се потврђује песниково постојање, што сведоче Дисови стихови, и стихови песника који су дошли после њега заслужни награде његовог имена”, казао је проф. Пантић.
Музеј поезије чини изложба физичких предмета и мултимедијалних садржаја у наменском простору Библиотеке и дигитална апликација на адреси muzejpoezije.rs. Прве идеје о овом музеју изложене су приликом изградње нове зграде Библиотеке, а 2021. године он је са дефинисаним именом уврштен као један од значајнијих потпрограма установе у пројекат Чачанска родна. О визији овог места у савременој библиотеци каква је чачанска, које кроз поезију подстиче креативност, говорио је директор Богдан Трифуновић. „Из перспективе данашње свечаности, лепоте простора у коме се налазимо, вашег присуства драги пријатељи, могу да кажем да смо упркос тешкоћама организовали један од највеличанственијих скупова поезије у историји Србије. Бирајући речи, казаћу на крају свог обраћања – Дисово пролеће изнова, а Музеј поезије од ове вечери најлепши су тријумф културе.”
Кроз дугогодишњу програмску, издавачку и друге делатности, стекли су се услови за формирање посебног фонда песничких књига и публикација које за тему имају поезију и њене ауторе. И тако кроз наочари, шољицу чаја, руком писану песму, маргиналије, блокчиће, пудријере, наушнице, беџеве, писаће машине, шаховске табле, луле, пернице – оживљавају стихови, чује се мелодија са звучних носача, речи снимљене на магнетофону, лица која гледају са модерних екрана… О првој поставци Музеја поезије говорила је њен аутор, библиотекар саветник Оливера Недељковић.
„На позив Градске библиотеке одазвали су се и бројни песници, међу којима је и већина лауреата Дисове награде, али и други дугогодишњи сарадници ове установе. Без њиховог залагања и предусретљивости, фонд Музеја поезије и прва изложбена поставка били би много оскуднији, мање разноврсни и садржајни. Сваки од бесцених дарова који је пристигао на адресу чачанске Библиотеке пажљиво је, и с много разлога, одабран. Поставка којом свој рад започиње Музеј поезије, заправо је налик на онај почетни стих, на брзину забележен да не одлети тамо одакле је и дошао… Од њега тек треба на настане песма, а како то са непредвидивим процесима какво је бављење поезијом бива, можда на крају, у песми, тог стиха неће уопште ни бити. Али, важно је од нечега почети и учинити да ова посебна збирка временом постане знатно више од музеја схваћеног као бескрајни низ докумената и артефаката”, казала је Оливера Недељковић.
Увод у завршно вече било је отварање ретроспективне изложбе „Поезијом до бесмртности” аутора Тијане Бежанић. На 20 плаката, које је дизајнирао академски графичар Зоран Јуреш, представљени су песници који су током протеклих 60 година награђени Дисовом наградом. Први плакат посвећен је почецима манифестације и далекој 1964. години, а вредно признање се додељује од 1965. године, и тај низ отвара Васко Попа. Било је година, као што је 1970. када су два песника добила признање, а 2013. није додељена главна награда као ни ове године, тако да се у Дисов поетски венац уписало 58 песника. На већини изложбених паноа су представљена по три добитника, односно њихове поетике и они су изложени у Галерији Библиотеке. Други део поставке је посвећен победницима конкурса за песнички првенац, који је први пут расписан 1979. године. Овај део изложбе је смештен у Великој сали Библиотеке. „Ово је прилика да се подсетимо свих поетских гласова који су обележили један од најдуговечнијих песничких догађаја у нашој земљи. Приликом селекције цитата и песама трудила сам се да пратим одређену идејну или тематску универзалност која би могла заинтересовати и посетиоце који нису упућени у поетику појединих песника али опет донекле водећи рачуна да ти стихови указују на њихову поетску препознатљивост”, казала је Тијана Бежанић.
Поезија се храни стварношћу и имагинацијом, у њој се спаја свесно и несвесно, колективно и појединачно, тренутак и вечност, музика и реч. У дубоком дослуху са музиком поезија досеже до неслућених висина у којима свако може пронаћи почетак истинитије и још дубље вере у моћ песме. Наступом „Поетског кабареа Иво Андрић” у интерпретацији драмских уметника Вјере Мујовић и Александра Срећковића и композитора Радета Радивојевића завршене су 60. Дисове свечаности.