Роман Дом је најновије остварење Тони Морисон (1931), добитнице Пулицерове награде и прве Афроамериканке која је за свој књижевни опус награђена Нобеловом наградом. Захваљујући преводу Дијане Радиновић и издавачкој кући Лагуна која је у свој издавачки план уврстила четири романа ове књижевнице, међу којима и ово дело које се у оригиналу појавило пре око годину дана, и овдашњи читаоци имају прилику да уживају у страницама изузетне сугестивности, поетичности и уметничке снаге.
Као и у својим претходним делима, Тони Морисон се и у роману Дом бави људским односима и најдубљим емоцијама. Страх, кајање, грижа савести, стид, несналажење у застрашујуће суровом свету подвојеном на све могуће начине, бивају и у овој причи надвладани снагом људске љубави, надом и пожртвованошћу на коју смо спремни да бисмо се искупили за властита непочинства. Роман Дом, заправо, јесте прича о свему томе, али је и повест о решености да се урушени живот започне поново, и то не испочетка, већ одакле је једино и могуће наново кренути: од тренутка који управо живимо. То чини и главни јунак Морисонове, Френк Мани, ветеран Корејског рата, који се под теретом најтежих животних искустава стечених у борбама, враћа у родну, сурово расистички издељену Америку. Љубав према сестри која је на самрти и жеља да од злостављања избави немоћно вољено биће, покрећу Манија и он ће, преваливши дуг пут препун препрека, однети најтежу победу – ону над самим собом. Решеност да пружи уточиште и осветли таму која се накупила у крхом, измученом бићу своје сестре која је управо преживела ужасну психичку и физичку тортуру засновану на класним и расним разликама, значила је за овог јунака много: и покушај да опрости себи зло које је починио, и могућност да рашчисти са прошлошћу, како би почео да ствара дом. То је био и начин да нађе излаз из властитог очаја и да на рушевинама проживљеног почне да гради уточиште.
Моја машта, мој рад, то је место коме припадам – рекла је Тони Морисон у једном интервјуу. И њени јунаци као да нам сугеришу исто: дом није место чији смо власници. То је она тачка на свету којој заиста припадамо читавим својим бићем, наше једино стојиште које се не мења ма куда да одемо. Ако му истински припадамо, увек ћемо знати да одредимо своје место у свету. Јер наш дом је, заправо, увек тамо где су они које волимо.
Оливера Недељковић