Ослобођењем Чачка у октобру 1944. године створени су услови да се живот у граду споро, али постепено нормализује, након више од три године окупације, борби за ослобођење и грађанског рата. Већ првих месеци 1945. године, док су ратне операције и даље вођене на територији земље, било је покушаја обнављања рада предратне Уједињене књижнице и читаонице. Уједињена књижница и читаоница настала је 1934. године спајањем три посебне библиотеке у једну, а одлуком власти је забрањена 1937. Била је то прва установа библиотечког типа у Чачку која је имала одлике јавне библиотеке. О иницијативи обнављања ове установе писао је „Слободни гласˮ 17. марта 1945. У Сали Железничког дома 13. марта 1945. године одржана је комеморација Милутину Д. Смиљанићу (1902-1941), председнику Управног одбора Уједињене књижнице и читаонице, што је био повод и за (планирано) обнављање рада Књижнице. Међутим, околности су биле такве да је протекло скоро годину дана до формалне обнове рада Књижнице у Чачку.

На састанку Градског одбора Народног фронта у Чачку, одржаног 14. јануара 1946. године, прва тачка дневног реда гласила је „Оснивање књижнице и читаонице и скупљање књигаˮ. Занимљиво је нагласити да је поменута тачка дневног реда добила примат у односу на друге две наглашено политичког карактера: одржавање конференција по реонима како би се саслушао народ „о његовим потребама и недостацима властиˮ и бирачки спискови.  Овај састанак донео је неколико важних одлука за обнову рада књижнице и читаонице у Чачку, на првом месту формирање Одбора за образовање књижнице и читаонице у који су ушли Маргита Радовић, Драгослав Урошевић, Олга Вујовић (заменила првобитно уписано име Даре Гавриловић), Милица Благојевић, Раша Симовић, Владан Јовашевић, Стојан Стишовић и Драгослав Грбић. Послом обнове књижнице руководила је професорка Дара Гавриловић и први задатак било је оспособљавање просторија (није наведено којих), преглед књига које су се налазиле у Учитељском дому (данашњи Дом ученика) и попис оних књига „које ваљајуˮ, које би се и пренеле у нову књижницу. Одбор је предвидео и решавање питања огрева и намештаја, односно све што је било потребно за уређење просторија у којима је књижница требала да ради. За обнову фонда одлучено је да се организује прикупљање књига за књижницу по општинским реонима.

Књижара Браће Шљивића, у чијој је непосредној близини почала да ради Градска књижница 1946.

Наредни састанак Градског одбора Народног фронта одржан је 21. јануара 1946. године, на којем се друга тачка дневног реда односила на извештај Одбора за образовање књижнице и читаонице. Записник са овог састанка показује да се највише дискутовало управо о неактивности Одбора, због чега је наложено да се „опомену сви чланови из одбораˮ, а нарочито Ване Маринковић и Стојан Стишовић. Наложено је и да се одмах приступи акцији прикупљања књига за књижницу по реонима, а Олга Вујовић и Владан Јовашевић је требало да направе плакат. Уочљиво је да се инсистирало на хитности у раду, нарочито у вези са пропагандном активношћу на прикупљању књига за нову књижницу, мада се може закључити из оштрог тона Одбора Народног фронта према Одбору Књижнице да се у току недеље дана између два састанка није много урадило по овом питању.

На састанку Одбора НО у Чачку 11. фебруара 1946. године трећа тачка дневног реда односила се на активности Одбора за образовање књижнице. Извештај о раду поднео је Драгослав Урошевић. Наведено је да је 9. фебруара 1946. године одржана Скупштина читаонице, да је образована управа и да ће књижница почети рад 20. фебруара, након чега ће управа израдити пословник о раду књижнице. О отварању Градске књижнице и читаонице 1946. године „Чачански гласˮ је пренео вест 3. марта 1946. године. Одбор за образовање читаонице је до тада пронашао локал за смештај установе, док је за обнову фонда организована недеља прикупљања књига у граду, у Ивањичком, Циганмалском, Палилулском, Моравском рејону, у којој су учествовали грађани и омладинци. Сваки рејон допринео је са одређеним бројем књига за Књижницу, и до више стотина, које су прикупљане од официра, војника, службеника, ученика и грађана. Могуће је и да је било присилног одузимања публикација и целих породичних библиотека од појединаца који су важили за идеолошке и политичке противнике нових власти, као приликом формирања партизанске библиотеке у Чачку у јесен 1941. године, као једине такве установе на ослобођеној територији западне Србије („Ужичка републикаˮ) у периоду од 1. октобра до 20. новембра 1941.

Књиге за Градску књижницу и читаоницу су прикупљане у Учитељском дому, а једно кратко време и у просторији изнад Градске кафане, на месту зграде на Градском тргу где се донедавно налазио „Чачански гласˮ. Библиотека је од 1946. године била смештена у Луковића дућанима у приземној згради, на месту данашњег Дома културе. Први председник Књижнице након Другог светског рата био је Тиослав Матић (1909-1994), професор Гимназије. Матић је одлуком Министарства просвете од 29. априла 1946. године у Чачак прешао из Крагујевца, као професор руског језика у Гимназији, а на ту дужност се јавио 31. октобра 1946. године. Посао председника Књижнице обављао је као ваншколску активност, према извештајима ревносно и педантно, до марта 1951. године. После Тиослава Матића на чело Градске књижнице постављен је Драгутин Јеремић, који је на тој функцији остао до 1956. године.

Библиотека, улица Ђоке Поповића бр. 1, 1957. година

Прве послератне године Градске књижнице највише је обележило питање неадекватног простора. Док су књиге и друга грађа могле да се сместе у полице простора одређеног за Књижницу, установи је недостајао читаонички простор, а програми су организовани у већим просторијама или салама других установа. Тако је „Чачански гласˮ 1950. године писао о књижевној вечери са предавањем Маргите Радовић „О улози и значају уметности у људском друштву кроз вековеˮ, коју је Градска народна библиотека (тако је у оригиналу, прим. аут.) организовала у четвртак 16. марта у сали Народног позоришта. Исте новине су преносиле вести о другим програмима које је Градска књижница организовала, али наглашавајући да је проблем адекватног простора ограничавао ефекте тих програма.

Из простора Луковића дућана Књижница је до 1950. године пресељена у зграду некадашњег биоскопа „Сутјескаˮ. Простор „Сутјескеˮ чиниле су две или три просторије на спрату зграде, у којима су били смештени књижни фонд, фонд Легата Миливоја и Божидарке Филиповић (поклоњен установи 1948. године) и читаоница (вероватно отворена 1952. године). И ово пресељење било је кратког трајања, јер је за свега неколико година потражено ново решење, о чему ће се више писати у наредном тексту.

др Богдан Трифуновић