Историјске чињенице заоденуте романескним заплетима, али и цртице о сасвим обичним људима и догађајима – теме су о којима пише Александра Мишић у књизи „Тајна замка Солотник и друге приче”, а која је представљена чачанској публици у четвртак, 20. јуна у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”. О хуманизму и племенитости приповедачког гласа који је везивна нит тематски и жанровски разнородних делова ове публикације говорила је Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности.
Како је структуирала књигу, на који начин домаштава и преобликује универзалне мотиве попут љубави, греха, сукоба, освете, женске кривице, као и о томе како долази до грађе, говорила је Александра Мишић уз низ појашњења о томе шта јој све може бити инспирација за писање. Подстицај да проговори о заборављеном утврђењу на обронцима Таре био је управо пролазак ауторке кроз то место које чува остатке некадашњег замка, а о коме се врло мало зна. Прича о Солотнику исприповедана је кроз две временске равни од којих прва читаоце води у далеки средњи век, док друга пажњу усмерава на савремени тренутак и групу туриста који обилазе локалитет, да би оно што их повезује било разоткривање идентитета туристичког водича.
О Александрином приповедачком, али и великом читалачком искуству, о томе како пишући о појединим догађајима из личног живота превазилази мемоарску и хроничарску прозу, о принципу карактеризације јунака личним именима, причала је, између осталог, Данијела Ковачевић Микић. Она је укратко представила структуру публикације која окупљајући мотиве народне фантастике, мита, легенди и историографије, садржи укупно 31 причу, међу којима је повест о утврђењу Солотник уметнички стожер. Други део су „Приче из карантина” чија ознака не треба да завара читаоце због тога што су то заправо приповести и белешке о идиличном детињству, љубави, сусретима с необичним, али и сасвим обичним људима, које „преносе књижевну филозофију да се све што нас окружује може тематизовати и бити тема велике књижевности”, како је истакла Данијела Ковачевић Микић. Вече је заокружено мишљу да је ово проза у коју се може побећи, а чак и онда када се полемише с писцем, увек се буде на добитку, јер је лепота књижевности управо у томе што се утисак онога који чита не мора поклопити увек с намераом аутора.
Одабране одломке казивала је ученица Гимназије Мина Гошњић, док су Маша Жујовић (електрична гитара) и Исидора Ђуреин (вокал) оплеменили вече двема музичким нумерама. Водитељ програма била је Душица Брковић, библиотекар.