Трибина „Зашто кажеш љубав?ˮ коју су организовали Фестивал ДУК и Удружење „Крокодилˮ одржана је у четвртак, 14. септембра у Градској библиотеци Чачак. О јавном простору, исписивању и осликавању графита, мурала и различитих облика уличних уметничких пракси говорили су антрополог и етнолог Иван Ђорђевић, Вук Ђурић из ДУК-а, Љиљана Радошевић из Удружења „Street Аrtˮ и Тамара Марковић из Удружења „Крокодилˮ.
На самом почетку је емитован кратки документарни филм након чега је уследила трибина на којој се разговарало о понашању у јавном простору, односно колико градске улице заиста припадају свима нама као житељима, како реагујемо на различите садржаје графита и порука које се исписују на зидовима или уопште у јавном простору. Важно место током разговора посвећено је питању колико се млади људи осећају сигурно на улицима градова у којима живе и шта мисле о одређеним садржајима или порукама које свакодневно виде на јавним местима.
Учесници трибине су се највише дотицали садржаја навијачких порука, политичких порука, али и креативног, односно својеврсног уличног, уметничког изражавања, апострофирајући да врло често изглед јавног простора усвајамо периферним видом и почињемо да га прихватамо без неког значајнијег промишљања или дискусије. Део разговора, који се посебно допао ученицима чачанских средњих школа, који су и чинили публику, односио се на почетне кораке у стваралаштву уметника Вука Ђурића познатијег као Енда, његове тинејџерске дане, прве осликане графите и мурале и искуства која је имао током њиховог стварања, законском регулативом и сл. Такође, Вук се осврнуо и на рад у оквиру Фестивала ДУК, чији је у суоснивач и чије активности и импозантни мурали доприносе да Чачак изгледа лепше.
Иван Ђорђевић је говорио из угла антрополога и етнолога, односно поља на коме истражује ‒ о навијачким групама, али и личног доживљаја графита, мурала, тагова.
Након што је завршила историју уметности Љиљана Радошевић се у свом раду окренула баш проучавању и истраживању првих облика уличне уметности, њеном развоју, али и свега онога што се може видети у јавном простору. У уводном делу она је, кроз историјску призму развоја графита, подсетила на први такав садржај који је настао у Београду пре више од једног века, тачније 1920. године и имао је политичку поруку, па до 90-их година када креће експанзија оваквог вида изражавања. Потом је наставила о садржајима графита које можемо данас видети и о терминолошком раздвајању онога што ми стављамо у контекст уличне културе, субкултуре, али и мејнстрима.
Учеснике и публику је кроз разговор водила Тамара Марковић покушавајући да појасни какве све уметничке праксе постоје, а питањем које се односило на то како се градски простор може учинити приступачнијим и сигурнијим местом за заједницу је закључила ову трибину.