Када се споје стих и звук, настаје магија. А кад уметничку алхемију те врсте инспирише неко попут Ника Кејва, загарантована је дуготрајна очараност. Тако је било и у петак 19. маја, када се Велика сала чачанске Библиотеке на неколико сати претворила у временско-просторну капсулу, осветљену ауром лика и дела ове рокенрол иконе. У оквиру поетско-музичке вечери насловљене „Нека звона зазвоне”, речи, музику и напослетку визију самог Кејва дочарали су гости Игор Цвијановић, преводилац, публициста и професор енглеског језика, и бенд „The Cave Dogs”.

Нераскидива веза књижевности и рокенрола одавно је јасна, али можда тек од Нобелове награде додељене Бобу Дилану постепено постаје истински призната. Својом свестраношћу, аутентичношћу, јединственом (ауто)поетиком и далекосежним утицајем у многим сферама савремене културе, Николас Едвард Кејв завредео је углед једног од највећих кантаутора. Деценијама је и публици на нашим просторима међу омиљеним иностраним музичарима. Његов опус чине два романа, неколико песничких збирки, на десетине музичких албума снимљених са више бендова. Афирмисао се као сценариста,  компонује музику за филмове и телевизијска остварења, на свом блогу фановима одговара кроз специфичну форму мини-есеја, повремено глуми. Све чешће интересовање научних кругова за Кејвов лик и дело учинило га је предметом и академских публикација.

Новосадски англиста Игор Цвијановић кренуо је управо из позиције поштоваоца, али и истраживача, што је резултовало за ове просторе јединственом студијом „Ник Кејв и поетика преступа”. Реч је о прилагођеној докторској тези коју је Цвијановић одбранио 2020. на Филолошком факултету у Београду, а на тему Кејвове поетике, изражене не само његовим стиховима, већ и прозним делима.

О томе зашто је Кејв, мада важи за „мрачног поету”, тако вољен међу фановима широм света, да ли његова песничка понорност заправо крије катарзичан ефекат и колико је анархичан, а какви су његови специфични црни хумор и иронија, Игор Цвијановић је синоћ исцрпно говорио пред окупљеним Чачанима. Присетио се сопствених почетака са откривањем Кејвовог опуса из угла обожаваоца, потом и аналитичара, осврнуо се на личне фаворите међу албумима, али и привлачност најпопуларније плоче „Murder Ballads”. Разматрао је порекло Кејвове фасцинације одметничким фигурама и антихеројима, теме искупљења и анархије, те снажан утицај књижевне традиције на његово ауторско дело.

„Доста рано у каријери је, чини ми се врло свесно, почео да гради култ о себи и његова фигура као рок уметника је прилично митологизована, захваљујући, између осталог, и њему самом”, истакао је Цвијановић. „Кејвова поетика има много тога заједничког са људима као што су Фокнер, Набоков, Кормак Макарти, Брет Истон Елис… Ако ишта повезује младог Кејва и овога којег данас гледамо, у различитим музичким и текстуалним изразима, то је концепт преступа, односно трансгресије, где он стално помера неку границу прихватљивог изводећи вас из зоне комфора.”

Други, музички део програма обележили су „The Cave Dogs”. Најпре се на сцени појавио фронтмен Никола Крстић, који је уз електрични клавир извео песме „Waiting for you” и „Let the bells ring”, по којој је програм иначе и понео име. Пошто су му се придружили остали чланови бенда, без паузе су се, уз сугестивну интерпретацију и овације публике, низале нумере „Do you love me?”, „Red right hand”, „Tupelo”, „Into my arms”, „Where the wild roses grow”, „The mercy seat”, „Higgs Boson Blues”,  „Midnight man”, „Fifteen feet of pure white snow”, „Henry Lee”, „Bright horses”, „The ship song”, „Push the sky away”…

Гости из Београда могу се похвалити са преко тринаест година посвећеног рада, што их је учинило једним од најбољих и најцењенијих трибјут бендова региона, а у шта се синоћ уверила и чачанска публика, током преко два сата енергичног, неуморног наступа.