Осамдесет година од смрти песникиње Данице Марковић
(Чачак, 1. октобар 1879 – Београд, 9. јул 1932)
Даница Марковић, својеврстан бисер у многим антологијама српске књижевности, захваљујући Дисовом пролећу које већ пет деценија баштини савремену и класичну поетску реч, непрестано је присутна у српској књижевности.
Српска орхидеја, како је Даницу Марковић назвао Антун Густав Матош још 1904. године свој елегичан доживљај душе изнедрила је искрено и смело почетком 20 века. Прва српска модерна лиричарка формирала се око Књижевне недеље и Српског књижевног гласника у Дисовом и Пандуровићевом књижевном кругу.
Са само три песничке књиге, Тренуци (Београд, 1904) и Тренуци и расположења (Београд, 1928, 1930) колико је објавила за живота, досегла је свој Парнас.
…Српска орхидеја, спознала је свет у Чачку у злом и судбоносном времену за српски народ, у времену када је Владислав Петковић Дис саткао Наше дане, а Стеван М. Луковић, Јесењу кишну песму.
У Протоколу рођених за 1879. годину (похрањен у Матичној служби Општине Чачак), на стр. 37, под редним бројем 115, уписано је: Даница Марковић, од оца Јоксима, учитеља Основне школе чачанске из Чачка и мајке Милеве, рођена 1. октобра 1879. године у Чачку. Кума на крштењу била је Софија, жена Ивана Стојишића, апотекара из Чачка. Отац Шумадинац, мајка Војвођанка.
Већ 1880. породица Јоксима Ст. Марковића (1851-1888) сели се у српску престоницу у којој будућа поетеса завршава Вишу женску школу, слуша предавања на филозофском одсеку Велике школе где изучава српски језик, књижевност и историју. Немаштина је приморава да напусти студије и започне учитељевање… Болест и непристајање на окове загорчавају јој просветарску мисију. Службује најпре у Београду, на Врачару, Палилули, затим у Реснику, Ракова Бари, Великој Иванчи, Вранићу, Миличиници…. Пензионисана је 1910. године.
Под псеудонимом Звезданка, у „Звезди“ Јанка Веселиновића, 1900. године, објављује свој први крик душе, тј. прву песму симболичног наслова – Последња жеља. Неспорно, бити песникиња на размеђи два прошла века није било лако, али Даница Марковић на велика врата улази у српску књижевност. Једина је песникиња (од укупно 26 песника) у гласовитој Антологији новије српске лирике Богдана Поповића (Загреб, 1911); заступљена је са три песме. Јован Скерлић је не изоставља још 1907. године у првој књизи Писци и књиге, али ни у култној Историји нове српске књижевности (1914). За књижевни рад, већ 1910. одликована је Орденом Светог Саве V реда, а припала јој је част да 1929. буде прва жена награђена од Академије наука.
Године 1904. удајом за Момчила Татића, правника по струци, адвоката и полицијског службеника, отвара нову страницу свог емотивног живота. Мења презиме, али у књижевности се и даље потписује девојачким презименом. Чувену и имућну породицу Татић, пореклом из Бечеја, обогатила је са шесторо деце, два сина и четири кћери: Слободан, Милица, Љубица, Марица, Анђелија и Предраг. На жалост, тим богатством није усрећила ни себе, ни Татиће, а што је најтрагичније – ни свој пород.
У Топличком устанку 1917. године, многима је спасила живот, а њу је од сигурне смрти спасио бугарски песник Иван Вазов. Његовом интервенцијом холандска краљица Вилхемина је за њу и породицу обезбедила пасоше како би из Прокупља кренули за Швајцарску. Али, бугарске власти то не дозвољавају те у Прокупљу остаје седам година – до краја рата. У Политици 1929. године објављује Сећања и сведочења из живота у избеглиштву. Као прави интелектуалац и искрени родољуб, не пише о породичним патњама, већ о злочинима бугарског терора у топличком крају.
После 22 године брака, разводи се од Момчила који убрзо трагично окончава свој боемски живот. Остаје у великој материјалној оскудици и потпуно сама. Туберкулоза сатире њено крхко тело. Са непуне 53 године, једног врелог јулског дана, деветог по реду, 1932. године, на клиници др Антића у Београду окончан је њен овоземаљски живот. Сахрањена је у Београду – Ново гробље, парцела 52. Некрологе о њеном упокојењу, поред Чачанског гласа, објављују најзначајнији београдски листови и часописи (Политика, Време, Народне новине, Српски књижевни гласник, Трговински гласник, Народне новине, Мисао, Преглед, Младост), као и суботички Књижевни север.
Из живота у којем је сахранила Слободана, Милицу и Љубицу одлази довољно рано да не доживи нову трагедију – смрт двоје већ одрасле деце. Породичну лозу Данице и Момчила, удајом за Милутина Ћоћића, машинског инжењера и активног официра југословенске војске, пореклом из Александровца жупског, продужила је кћи Марица (1909-1977).
У младости Звезданка, у поезији Српска орхидеја, у животу Српска црна орхидеја, симбол је подвига и страдања српске жене те би њена романсирана биографија била аутентичан документ за психологију модерне Српкиње.
Поред осам изузетно значајних библиографских јединица, родни град јој 1992. године дарује улицу, а Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у Чачку установљава 2003. годину награду за издавачку делатност која носи њено име. Поводом 130-годишњице њеног рођења (2009), Даница Оташевић и Милица Баковић у име града Чачка, положиле су ловоров венац на њен гроб. За њену судбину и књижевно дело заинтересовала се и шира културна јавност Чачка те је покренута идеја да јој се у родном граду подигне биста која би, заједно са спомеником Надежди Петровић и Владиславу Петковићу Дису, оплеменила културну историју Чачка.
У жижи књижевне јавности Даница Марковић „враћена“ је 2003. године објављивањем књиге приповедака „Купачица и змија“ библиотекара Марије Орбовић, која је открила 27 прича ове завичајне ауторке која је била више позната као песникиња. То је био и повод да Градска библиотека објави и сабране песме Данице Марковић „Историја једног осећања“ и са Инситутом за књижевност и уметност организује научни скуп и штампа зборник „Тренуци Данице Марковић“ са исцрпном биобиблиографијом коју је урадила Милица Баковић.
