Док богати брину о сваком центу, а Енглези нису довољно богати да купују јевтине ствари, сиромашне српске библиотеке купују скупе књиге лошег квалитета, јер о те две ставке, квалитету и потрошачу, нико не води рачуна. Реч је о скупим књигама за наше прилике, а штампаним за једнократну употребу.
То је врх леденог брега тржишта које нема контролу. Следе лоши преводи без добре лектуре и коректуре, често и било какве, рециклажни папир, меки повези, нестандарне маргине и фонт слова за који је потребна лупа… Ово су само неке карактеристике савременог српског издаваштва, где издавачи мале тираже и лошу припрему и штампу вешто калкулишу у високе цене књиге. Наћи квалитетно одштампану књигу која задовољава стандарде који су не тако давно владали на овом простору, права је реткост.
Коме у том случају да се жале библиотекари и хоће ли ко санкционисати издаваче књига за једнократну употребу који праве депоније од библиотека? Неће, купац је без заштите. Да је реч о распродајама и роби са грешком, библиотеке би могле да прихвате део одговорности, али није. Превара је ухватила дубље корене. Лош квалитет штива упакован је у још лошије корице. Данак јевтиној роби скупо плаћају сиромашне библиотеке, али и култура.
У књиговезници Градске библиотеке на лечење чека две-три хиљаде књига разних издавача, нажалост највише наслова је скорије године производње. Готово свака друга, трећа књига је издање водећег београдског издавача „Лагуне“, следе „Алнари“, „Евро Ђунти“, „Глобосино“, „Плато“, „Креативни центар“… Књигама које су се на листове распале после неколико читања треба потпуно прекоричавање и излечење што је трошак који плаћа установа. Оваква књига није оправдала своју набавну цену од 800 или 1.000 динара. Прилив књига у књиговезницу на ремонт некада је већи од куповне моћи Библиотеке, па је разумљиво што се нађу на листи чекања по два-три наслова истог аутора које уместо да су код читалаца због лошег квалитета после пар месеци морају на поправку . Уз књиге издавачи не дају никакву гаранцију и не јемче да ли ће „преживети“ неколико читања. Неке, да зло буде веће, распадну се још у фази стручне обраде и печатирања. Срећа у несрећи чачанске библиотеке је што има стално запосленог књиговесца па се неколико стотина књига годишње „врати“ у фонд, оне библиотеке које немају „доктора“ за лечење књига, на полицама имају купусаре, издавачки отпад, па је и оно мало новца за књиге расуто улудо. И највећем лаику је јасно да књижни блок од петсто страница не може да „држе“ корице од 200 грамског кундзрука, налик онима за школске свеске. Наметнута је политика кратког даха, једнократне употребе како литературе и тзв. бестселера, мега хитова домаће и стране продукције, тако и самопрокламованих писца, од чега ништа неће понети епитет – класика. Таквој књижевности онда и не треба квалитетна опрема.
Празник за очи је узети књиге изашле из радионице „Службеног гласника“, „Архипелага“, „Клиа“, „Агоре“, Српске књижевне задруге. Ове књиге у тврдом повезу и шивене јевтиније су од тзв. хитова и могу да дочекају старост. Да ли ће о овим квалитетима тако важним за библиотеке бринути комисија за откуп књига Министарства културе знаће се већ у септембру. Произвођаче неквалитетне, а скупе књиге, коначно треба ставити на црну листу јер и тако се штити култура. Понашајмо се и ми као сав нормални свет и угледајмо се на Енглезе.
Даница Оташевић