Последњег дана већ старе 2012. године засветлела је „Светиљка за Александра Ристовића“, познатог српског песника који је преминуо 30.јануара 1994. Светиљку је упалила Оливера Недељковић, библиотекар Завичајног одељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, поуздани истраживач и поета.Реч је песниковој био-библиографији коју је Градска библиотека објавиила као 17 књигу у едицији Завичајна библиографија.
Прилози за биографију овог значајног Чачанина заузимају педесетак страница са фотографијама, а аутор Оливера Недељковић прикупила је 775 библиографских јединица из Ристовићевог стваралаштва, приређивачког и преводилачког рада. Уз именски регистар и регистар наслова листова и часописа, књига ће бити незаобилазно штиво будућим проучаваоцима дела Александра Ристовића који заузима високо место у српској литератури 20.века. Уредник издања је Даница Оташевић, а рецензент Марија Орбовић. Библиотека је 2010.године организовала научни скуп о стваралаштву Александра Ристовића и објавила зборник радова, па је објављивањем библиографије на најбољи начин заокружен завичајни дуг овом песнику који је пре три деценије добио и престижну „Дисову награду“.
„Биобиблиографски прилози насловљени „Светиљка за Александра Ристовић“ представљају покушај да се прикупе, обраде и систематизују што исцрпнији библиографски подаци о особеном и сложеном књижевном делу овог аутора. Уз кратку биографију и албум фотографија праћен песничким текстовима као посебним видом посредне аутобиографије, представљена је библиографска грађа од првих објављених текстова овог ствараоца до краја 2011. године. Њу чине попис издања Ристовићевих објављених књига и превода његових дела на стране језике, затим попис песничких, прозних, есејистичких, књижевнокритичких и других прилога овог књижевника у антологијама, зборницима и серијским публикацијама, при чему су се поједина остварења, услед веома флуидних граница између књижевних врста у морфолошки врло разноврсном опусу Александра Ристовића, својом међужанровском природом опирала недвосмисленом библиографском разврставању. За њима следи сва истражена и пописана грађа која сведочи о мање познатим сегментима његовог књижевног деловања – преводилачком и приређивачком раду“, истиче Оливера Недељковић у уводнику књиге.
Сигурно да ће ови библиографски подаци у будућности бити допуњавани, али „уколико танушна и варљива светлост Светиљке за Александра Ристовића допре до садашњих и будућих читалаца његовог књижевног дела, потпомогавши да оно буде осветљено на достојан начин, овај библиографски рад ће оправдати своју сврху. Али, тек са одсјајем у ономе у коме се све завршава, у читаоцу нагнутом над чудесним стиховима Александра Ристовића, и ови биобиблиографски прилози добиће свој пуни смисао“, поручује аутор Оливера Недељковић.
ИМЕНА
Ти поезијо, која долазиш ниоткуд и која го-
вориш уместо мене,
ти траво, која се њишеш с лева у десно и
здесна у лево сваког боговетног попод-
нева,
ти жено, која одлазиш спорим кораком да
би ми се убрзо вратила,
ти вино које ми узе и ово мало памети,
ти дрвце, о које ми запе крајичак одеће док
идем унаоколо,
ти ноћи, празна, сујетна, самoзаљубљена, ни-
кад задовољена старудијо,
ти бубице, која милиш преко моје отворене
шаке и за коју не постојим доли као
огромно и покретљиво ткиво,
ти лепо лице, моје матере, моје супруге, моје
кћери и оних жена које нисам познавао.
Александар је рођен у Чачку 24.августа 1933.године у породици познатог чачанског гимназијског професора историје Ристе Ристовића. У Гимназију као професор српске књижевности Ристовић ће се вратити после завршених студија у Београду у који ће се отиснути шездесетих година и запослити као уредник у „Младом покољењу“ и „Нолиту“.
Матуранти генерације 1951/52. године Женске и Мушке гимназије у Чачку после пробног матурског испита из математике
Објавио је збирке песама Сунце једне сезоне, (Нолит, 1959), Име природе (Багдала, 1962), Дрвеће и светлост унаоколо (Лросвета, 1964), Венчања (Нолит, 1966), Текстови (Просвета, 1969), О путовању и смрти (Нолит, 1976), Та поезија (Нолит, 1979), Улог на сенке (СКЗ, 1981), Нигде никог, (Нолит, 1982), Гope и доле (Градска библиотека у Чачку, 1983), Дневне и ноћне слике (Нapodua књига, 1984), Слепа кућа и видовити станари (Нолит, 1985), Лак као пepo (Нолит, 1988), Платно (Народна књига, 1989), Празник луде (Проcвema, 1990), роман Tрчећи noд дрвећем (Просвета, 1970) и књигу поетске прозе Писма сањалици (Нолит, 1972). Матица српска постхумно је издала Ристовићеву збирку песама Хладна трава (1994), а издавањем књига Кост и кожа, Песме (1984-1994), Светиљка за Ж. Ж. Русоа, Неки дечек и Мали есеји, Нолит је 1995. године објавио песникову рукописну заоставштину, коју су приредили Милица Николић и Милош Cтамболић. Исте године Српска књижевна задруга објавила је и књигу Ристовићевих песама Мириси и гласови у избору Павла 3opића. У избору и препеву Чарлса Симића, изашле су две књиге Ристовићевих песама на енглеском језику: Some other Wine and Light (The Charioteer Press, Washington, 1989) и Devil’s Lunch (Faher and Faber, London, New York, 1999).
Добитник је „Нолитове“ и Змајеве награде за књигу Нигде никог. За збирку Слепа кућа и Видовити станари добио је 1986. године Октобарску награду Града Београда, a 1991. године за књигу Празник луде награду Бранко Миљковић. Главни гост „Дисовог пролећа“ у Чачку био је 1983. године. У браку са Љубинком (рођеном Поповић), добио је кћер Ану која је једна од најзначајнијих савремених српских песникиња.
Умро је 30. јануара 1994. године у Београду, а сахрањен 2. фебруара на Новом гробљу у Београду.
Венчања
Видим врата једне школе са утиснутим пољупцима,
опажам да си то ти чије срце додирујем,
видим руже распоређене, пакетић који се котрља
крај мојих ногу,
видим свадбену поворку, вино на твојој хаљини и
твој пристанак док се осмехујеш.
Видим једно мало дрво у дну собе које обухвата
самртно бледило,
видим дивље покрете дечака, заустављам се на два
корака и палим лампу,
видим поткресивача дрвећа чија је одећа изложена
летњем пљуску,
видим места обележена његовим пољупцем.
Видим оне који подрхтавају док ми прилазе,
видим црвене храстове и знак венчане хаљине под
крошњама,
видим тебе у мојој кући, на столици,
видим могућност промене у оном што додирујем.