Недавно објављена публикација „У другом смеру: савремено српско песништво у 21. веку” била је повод да се проговори о амбијенту на српској поетској сцени која је у протекле две деценије донела доста нових имена. Разговор једног од уредника књиге др Стевана Брадића и песника Петра Матовића, који је одржан у оквиру 61. Дисовог пролећа 17. маја у чачанској Библиотеци, поставио је између осталог и питање вредновања нових поетика, као и апаратуре која се притом користи.
Зборник је настао у сарадњи Удружења „Мрачна комора” и Института за књижевност и уметност Београд, а у склопу фестивала „Књижевна машина” који је одржан у Новом Саду 2022. године. Поезија коју обрађује до сада није тематизована систематично, поготово не у домену академског дискурса, иако припада средишту књ. живота, па је у том смислу, како у Предговору наводе уредници др С. Брадић и др Ж. Свирчев, ово први Зборник ове врсте код нас.
Петар Матовић се овом приликом подсетио периода када су најпре у Београду, а онда и у другим градовима у Србији организована јавна читања поезије, па су се појавили неки нови песници који с маргине доносе и нови језик. Сагледавајући управо догађања у поезији с краја 20. и почетка 21. века Брадић је закључио да је у том периоду дошло до прекомбиновања јавне сфере и промене улоге књижевности у једној друштвеној заједници: „Из једног утопијског модела поезија се почетком двехиљадитих појављује као део неког тржишног модела, нема више привилегију да емаципује друштво на пример, већ је просто једна од роба које се нуде. Међутим, она ову трансформацију није прихватила, нити треба да је прихвати”, казао је он. Настојећи да порекне оно што се десило, тражећи аутономију и независност од свих спољашњих утицаја, поезија је одговорила, према Брадићевом читалачком искуству и анализи, на три начина тј. кроз три таласа који данас трају, а о којима је он поводом Зборника говорио.
„Најпре се јављају поетике које представљају синтезу између песничког метафоричког говора и појмовног, филозофског и политичког говора. Оне су често експерименталне и испитују позицију субјекта и материјалну стварност о којој песма говори. Други талас доноси песнике који стилизују и очуђују свет транспонован у поезију, а најмлађа генерација која је тренутно веома присутна одбацује све то и користи језик који се поклапа са нашим свакодневним језиком, са упливом америчке поезије”, напоменуо је Брадић. Додао је да „прихватајући медијски и језик друштвених мрежа и не преиспитујући више позицију субјекта, најновија поезија долази у опасност од окоштавања и субјекта и света. Ипак, ова поетика има потенцијал да превазиђе све то, што зависи од песника и песникиња и начина на који сагледавају тај свет и налазе ли хоризонт који га превазилази. Најновија поезија је комуникативна и самим тим више присутна и приступачна читаоцима”. С једне стране поезија је постала најпопуларнија књижевна врста на друштвеним мрежама јер се млади људи удружују у различите групе, пишу рецензије, поезија се објављује свакодневно, али с друге стране, како је истако П. Матовић, питање је како прогласити нешто вредним и које критеријуме треба применити.