„Небеска градинарења”, изложба посвећена средњовековним манастирима и црквама чији је аутор Душко Милошевић, отворена је у среду, 19. марта у галеријском простору Градске библиотеке Чачак. Поставка обухвата приказе значајнијих задужбина ктитора из лозе Немањића, манастира Свете Горе Атонске, као и светиња Овчарско-кабларске клисуре израђене у техници акварела и пастела.
Манастири Милешева, Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија, Хиландар, Пантелејмон, Ватопед, Благовештење, Никоље, Сретење и др. вечно су надахнуће многих уметника, а Милошевић, по вокацији архитекта, у средиште свог ликовног израза ставља куполе, лукове, бифоре, трифоре, розете и друге елементе црквене архитектуре као вечни белег градитељства и човекове потребе за лепим и узвишеним.
Душко Милошевић је рођен је у Београду, али је својим коренима чврсто везан за Чачак. Осим кистом, ствара и пером, а његова прва књига „Мој речник чачанских појмова” из 2011. године дала му је печат завичајности и трајне припадности. За последње две деценије имао неколико групних и 22 самосталне изложбе кроз три засебна циклуса „Зидови”, „Куле и градине” и „Небеска градинарења”. Милошевић се обратио публици објаснивши одакле наслов последњег циклуса. „Као архитекту увек ме је занимао пре свега градитељски и ликовни приступ грађевинама, градинама, једном речју градинарењу. А реч небеска означава да су те грађевине унеколико другачије од осталих, јер показују и сталну човекову потребу за духовним, за упорним тражењем одговора на питања шта смо, ко смо и због чега смо”, казао је он.
Изложбу је отворио проф. чачанске Гимназије Владимир Димитријевић који је рекао да су слике Душка Милошевића као расковник, тј. као „некаква трава која отвара све браве” како oву митску биљку објашњава Вук Стефановић Караџић у „Српском рјечнику”.
„Дело Душка Милошевића је на изванредном трагу светлости, оне светлости која је просветљавала наше храмове, манастире, олтаре, оно је нека врста расковника за време у коме живимо, време у коме су људске душе закључане стотинама брава, у коме нема пута између људи и у коме тако много недостаје светлости”, рекао је у свом надахнутом говору проф. Димитријевић и додао да има нешто дубоко и светло у чињеници да и кроз слику и кроз реч можемо доживети познање. Публика је на овај начин и позвана да до краја априла погледа изложбу „Небеска градинарења” и на тај начин „уђе у радостан тренутак једног сликарског познања”.
Аутор текста: Марија Радуловић
Аутор фотографија: Александар Вукајловић