За сладокусце провереног укуса програм „Слатки путописи, незаборавни укус Србијеˮ, који је приредила Градска библиотека Чачак у 23. августовско предвечерје, био је права прилика да се чује о делицији која је обавезно послуживана пре кафе у српским градовима, у временском распону од преко 200 година. Градска оаза и цветни кутак на терaси били су прави амбијент за причу о посластици која је ни компот – ни џем – ни мед, а коју су казивале Марина Лукић Цветић, историчар уметности и др Лидија Цветић Вучковић, глумица и теоретичар уметности – кустоси и оснивачи „Музеја слатка” у Краљеву. Ово прво јутарње послужење свих укућана узимало се уз чашу воде, а било је обавезно сервирано и гостима, свакодневно и посебно за празнике или неке догађаје, па је у том маниру круна вечери била дегустација слатка из куће Цветића, као знак добродошлице, поштовања и срдачног гостопримства.
Публици је предочено због чега је слатко репрезент националног идентитета и посебно грађанске културе Срба од средине XIX века, као и зашто је оно верни пратилац културне изградње, репрезентације и симболичког, вредносног корпуса модерне Србије након ослобођења од Турака. Лидија Цветић је указала на то да је претеча слатког воће у меду, које је из Византије дошло и у српску средњовековну кухињу. Открићем шећера и његовом индустријском производњом, започето је и припремање слатка на Медитерану. Слатко спремају: Грци, Цинцари, Јевреји, Македонци и Бугари, а северна граница распростирања ове делиције су Сава и Дунав. Као неизоставан знак гостопримстава слатко је било карактеристично за српске грађанске куће све до средине XX века када га преузима сеоско становништво, савладава умеће кувања и посластица се полако измешта у села, јер је воћа тамо било у изобиљу, а живот у градовима се мењао као што се мењала и производња. Обичај се, мада све ређи и на селу сачувао до данашњих дана, док је у градовима ‒ као што у култној емисији „Београде добро јутроˮ иронично помиње Душко Радовић ‒ слатко истиснуто на периферију: „Време је за слатко и воду, који се још увек служе само у неразвијеним и заосталим деловима града.ˮ
Парадоксално том тихом изумирању овог неизоставног дневног обичаја у Срба, постоје бројни подаци о фасцинацији и респекту коју је слатко изазвало код многих светских путописаца, дипломата, уметника и званичних гостију који су походили српску кнежевину и потоњу краљевину, током XIX и прве половине XX века, а на шта је током вечери указала Марина Лукић Цветић. Милокрвне Српкиње усред Балкана остављале су утисак изузетно уредних, спретних, отмених и поносних жена, које су изазивале дивљење и поштовање. Њихов заштитни знак било је умеће кувања слатка и где год би путник прошао сачекивала га је мала церемонија за незаборав. Кад год би пробали да оживе сећање на детињство, путујући мислима у нежније дане, увек би се ту пронашло и нечије слатко од трешања, вишања, дуња, лубеница, смокава, купина, филованих шљива или ружа, чак и наранџи уз које су се помирила и два највећа светска ума Михајло Пупин и Никола Тесла, а што је прибележио чувени Чачанин Радоје Јанковић. Српске делиције помињу се и као свемогуће.
Слатко је један од најстаријих домаћих брендова, уједно и велики незванични дипломата, поред шљивовице, а први записи и рецепти незаборавне посластице код нас везују се баш за град на Западној Морави, истакле су гошће. Након приче у сликама уследила је права радост за непца, што су потврдили многобројни гости.