У петак, 15. априла, Уметничка галерија „Надежда Петровић“ у Чачку била је тесна да прими све поштоваоце књижевног стваралаштва завичајне песникиње Оливере (Вуксановић) Недељковић (1973), на књижевној вечери симболичног назива „Од Воденог цвета до Постељице“, коју је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ уприличила у оквиру програма 53. „Дисовог пролећа“.
Стваралаштво вишеструко награђиване чачанске поетесе, која се у књижевности огласила још као студент пре тачно две деценије поетском збирком Водени цвет (Градска библиотека, Чачак, 1996, Едиција Токови), награђеном као најбољи песнички рукопис на 33. „Дисовом пролећу“, представљено је кроз књигу поетске прозе Постељица (Културни центар Новог Сада 2015, едиција Џепни анаграм), која је била у ужем избору за Награду Бранко Миљковић за 2015. годину: „Песникиње су српске одувек биле наклоњене нежном тиховању, и умом и срцем, што показује удесност њиховога певања, као и путања којом су ходиле по уметничким стазама свога времена… Поједине међу њима налазиле су одушак корачајући напред ка усамљеничкој позицији у избору песничке судбине.
Тада већ, унутрашњи поетски вез, претворен у интимна лирска сновиђења, увелико је куцао на капије женскога песништва… Млађе су песникиње изабрале своје унутрашње завичаје као значењска обележја песништва и као нове знаке модерне поезије… Тек закорачиле ка својим већ изабраним посебностима, у певању и у мишљењу, најмлађе српске песникиње граде јединствене знакове и значења, који су се кроз векове већ издвојили и стасали. Међу њима, Оливера Недељковић је аутентични песнички глас који уграђује један нови камен у већ широко означену кућу српскога песништва.
Наша вечерашња прича о књизи упечатљивог наслова Постељица, који симболизује зачеће и рађање, прича је о светости мајчинства, најузвишенијој улози жене. Материнство, не само у телесном, већ и у духовном смислу, јесте женски духовни принцип, примарно обележје женске природе и суштина њеног бића. Зато је свака жена Мајка и у дубини своје душе носи благо света…
Међутим, древне источне цивилизације одувек су више уважавале женину благотворну животодавну енергију, те стога историјски веома дуго трају. Судбина новог света, у мери у којој она зависи од човека, у рукама је Мајке, или, како је то лепо речено у Курану: ‘Рај је крај Мајчиних ногу.’ А мајка, овоземаљски изданак Раја, саткана од љубави, до последњег даха стара се за духовне дарове свом детету. Један од тих бесцен-дарова је и књига Постељица“, казала је у поздравном слову мр Маријана Матовић, водитељ вечери.
Формално-стилске одлике и тематику Постељице анализирала је Данијела Ковачевић Микић, мср, која је публици представила доминантне мотиве и формално-стилске одлике ове збирке, састављене из 41 лирске песме у прози: „Реч је о зрелом и изразитом песничком изразу који, на неки начин, потврђује и важност Награде ‘Млади Дис’. Како је реч о тзв. граничној (хибридној, растегљивој) епско-лирској књижевној врсти, прозаида је жанр који је омогућио ауторки да тематски повезаним песмама начини својеврстан лирски дневник родитељске љубави од тренутка свести о благој вести, о златовезу рађања, преко лирског дескриптивног албума оних породичних ситуација које памти сваки родитељ: прве изговорене речи, првог корака, првог сусрета са морем, првог хватања свица, првих цртежа, али и прве температуре или првог раздераног колена… до оних тренутака када се схвата да дете које смо научили да хода мора да настави свој пут самостално, знајући да ће увек имати мајчинску подршку и љубав, ту најбистрију плодову воду и оно што задржава сузу у опни.
Песма у прози је увек ауторефлексивна, тако да се и код Недељковићеве мотив или слика из породичног окружења увек продубљује рефлексијом о животу, љубави, човеку (музичка вртешка изнад дечјег кревеца постаје симбол срца човека који је и сам у животном вртлогу, нпр.). Разрађујући дилеме, питања, жудње и стрепње лирског субјекта, сведене на стих срце је мала њихаљка за болове, анализа је расветлила и однос према молитви, успаванки, бајки, прозној цртици или анегдоти, као и интертекстуалност неких песама.“
Песникиња и прозни писац за децу Оливера (Вуксановић) Недељковић рођена је у Чачку 19. јуна 1973. године. Након завршене Гимназије у родном граду, дипломира на Групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности на Филозофском факултету у Нишу. У Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ ради од 1999. године, најпре као библиотекар-информатор у Одељењу за одрасле читаоце, а од 2003. је библиотекар Завичајног одељења.
После Воденог цвета, у своју персоналну библиографију дописује збирке поезије: Прибор за читање (Народна библиотека Стефан Првовенчани, Краљево, 2002), Сувласници белине (Филип Вишњић, Београд, 2006) и збирку поезије у прози Постељица (Културни центар Новог Сада, 2015). Аутор је и књига есеја Лирика Аца Шопова (Филозоски факултет, Ниш, 1998) и Смисао самоће у делу Исидоре Секулић (Филозоски факултет, Ниш, 1999), обе објављене у едицији Библиотека семинарских и дипломских радова Филозофског факултета у Нишу. У издању београдске издавачке куће Чекић 2013. године објављује књигу прича за децу Причино дете, која је награђена књижевним признањем Момчило Тешић. Прича из ове књиге Оно што светлуца на трепавицама проглашена је 2011. године за најбољу кратку причу на Деветом конкурсу емисије Радио Београда Добро јутро, децо. Награђена прича премијерно је емитована на додели награде, 10. јуна 2011. у Каменој сали Радио Београда.
Поезију и есеје објављује у књижевним часописима и листовима Књижевни магазин, Летопис Матице српске, Кораци, Поља, Београдски књижевни часопис, Мостови, Повеља, Сент, Траг, Наш траг, Бдење, Међај, Исток, ProFemina, Дисово пролеће и другим. Песме су јој превођене на пољски, шпански, македонски и руски језик.
Осим запаженог књижевног бави се и библиографским радом. Објавила је биобиблиографију Светиљка за Александра Ристовића (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2012) и више радова који осветљавају дело знаменитих стваралаца из српске, а нарочито чачанске књижевне прошлости (Владислава Петковића Диса, Данице Марковић, Драгослава Грбића, Стевана Луковића, Косаре Цветковић, Милице В. Мишковић, Десанке Дугалић, Радоја Јанковића). Аутор је и низа публикација које представљају прилоге за библиографију значајних савремених песника (Милосава Тешића, Радмиле Лазић, Мирослава Максимовића, Милана Ђорђевића и Саше Радојчића).
Вече су нежним тоновима харфе оплемениле Дивна Ковачевић и Нађа Николић, ученице Музичке школе „Др Војислав Вучковић“ у Чачку, а видео-презентацију је припремио Александар Вукајловић, библиотекар информатичар.
Специјално поводом промоције Градска библиотека је свим посетиоцима даровала збирку Оливере Недељковић Водени цвет.