Фигура анђела у књижевности присутна је још од старозаветних текстова и нарочито од средњовековне хришћанске традиције, међутим у нашој култури дуго није постојала свеобухватна књижевно-ангелолошка студија која би истражила на који начин се „небеска свита” појављује у поезији и прози, како посредује између трансцендентног и људског и како кроз књижевност осликава духовне, културолошке и поетске слојеве нашег искуства.
Захваљујући др Ђорђу Ђурђевићу и његовој студији „Књижевна ангелологија” која је представљена у четвртак, 22. јануара у Градској библиотеци Чачак, читалачка и научна јавност добила је прилику да ангелологију, као примарно теолошку дисциплину, сагледа и из других углова ‒ филолошког, хуманистичког итд. Ова публикација истражује улогу анђела у књижевности од њених корена, па до савремене поезије 21. века показујући како они постају симболи утехе, љубави и откровења. Др Ђурђевић је говорио о кључним аспектима своје студије посветивши посебну пажњу етимологији речи „анђео”, као и развоју саме ангелологије као дисциплине.
Поред тога, ову студију прати и јединствена „Антологија српске ангелолошке поезије” коју је Ђурђевић приредио, а која се по свом концепту и обиму издваја на нашем простору. У разговору са библиотекаром Николом Пеулићем аутор је казао да се водио естетским и ангелолошким критеријумом приликом одабира песама из наше народне и средњовековне апокрифне књижевности, па све до савремених песника попут Саше Радојчића, Ане Ристовић, Драгана Бошковића, у којима је заступљен читав спектар различитих фигура анђела. Серафими, херувими, арханђели и други небесни редови су вечита инспирација у књижевности и уметности уопште, али се у поезији можда на најсуштаственији начин отелотворују. „О светом знамо онолико колико смо способни да артикулишемо, а то најбоље чинимо преко поезије, стога је и песма простор аутентичне молитве”, закључио је Ђурђевић.
Текст: Марија Радуловић
Фото: Александар Вукајловић