Под окриљем Центра за неговање традиције Чачак, у среду, 15. октобра, у простору Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”, сусрела су се три аутора чије стваралаштво повезује искуство, суптилност у изразу и дубока вера у снагу речи – Гроздана Лучић Лалић, Видак М. Масловарић и Мајо Даниловић. Вече под називом „Поетски триптих“ окупило је три песничка света, три приступа лепоти, истини и људској дубини. А оно што их повезује јесте чланство у Удружењу књижевника Србије и међународно признање „Повеља Мораве”. Својим стиховима потврдили су припадност истом духовном кругу – месту у којем традиција и савременост коегзистирају и међусобно се употпуњују. Иако различитих поетских путева, у сваком од њих осећа се посвећеност речима, трагање за људским лицем у времену и жеља да поезија буде сведочанство.
У три циклуса по три песме, аутори су наизменично откривали свој свет, властитим ритмом и бојом гласа. Гроздана Лучић Лалић, песникиња снажног исповедног израза и генерацијска подршка младим ствараоцима, говорила је стихове из вишеструко награђиване књиге „Седам мојих очева”. Њена поезија, прожета болом и вером, отвара простор за духовну катарзу и подсећање на страдање у селу Велика подно Проклетија, због чега је недавно овенчана Наградом „Војислав Брковић”.
Видак М. Масловарић, песник, романсијер, драмски писац и есејиста, представио је избор из своје збирке „Пробуди се”. Његови стихови, замишљени и медитативни, призивају изгубљене пејзаже детињства и један минули патријархални свет из којег у садашњи тренутак жели да пренесе чедност и једноставност.
Сасвим другачију енергију донeо је Мајо Даниловић, песник и приповедач чија поезија, духовита и путена, често носи ведру дозу самоироније. Било је осмеха али и тренутака препознавања, јер се у песмама попут „Мрзим вештачку интелигенцију”, „О ништа писаћу” и „Исписаћу се из људи” открива савремени човек и његова борба са светом који се мења брже него што душа може да испрати.
Након трећег круга, када су стихови већ испунили простор Библиотеке, публика је дугим аплаузом затражила да поезија потраје још мало, те су гости одговорили новим стиховима. У публици су, међу љубитељима поезије, били и бројни завичајни песници – Лунe Левајац, Зорица Лешовић Станојевић, Драгутин Ђукић и други – чије је присуство дало додатну тежину, али и ону неопходну меру подршке која чини да песничка реч заиста живи.
Текст: Марија Радуловић
Фотографије: Центар за неговање традиције