Поводом јубилеја 200 година од рођења Бранка Радичевића, од 25. јануара на Позајмном одељењу за одрасле читаоце чачанске Библиотеке, изложена је поставка „Жудња за животом”. Библиотекари Душица Брковић и Марина Белић дале су осврт на романтичарско стваралаштво, биографију песника и жудњу за животом којом је прожет сваки стих произишао из Радичевићевог пера. Поставка обухвата: избор из поезије, фотографије Радичевићеве куће у Сремским Карловцима и Славонском Броду, као и спомен-собе у Карловцима, портрете Бранкове које су израдили Мина Караџић и фотограф Анастас Јовановић, Минине слике, одликовање које је песник добио од кнеза Николе Петровића, фотографије песниковог гроба у Бечу и Стражилову и др.
Бранко је песник који је упознао мелодију и много тајни матерњег језика, песник широког замаха, музикалан, понесен плаховитим темпераментом и занесен младошћу, како га је описивао Милан Дединац. Радичевић је био први романтичар који је припремио долазак потоњих великих лиричара, међу којима је био и други Бранко. Неколики наши песници носили су то мистично име – Миљковић, Ћопић, В. Радичевић, и скоро сваки од њих напустио нас је прерано или трагично.
Бранко Радичевић рођен је 1824. године у породици Тодора и Руже Радичевић. Славонски Брод, Земун, Сремски Карловци, Темишвар, Беч, Београд, места су која у попис значајних људи који су у њима боравили уписују Бранково име. У богатој очевој библиотеци читао је немачке писце Шилера, Гетеа, Хајнеа као и класике попут Хомера, Бајрона, Молијера, али се одушевљавао и песмом „пастира и ратара”. Радичевић је објавивши прву збирку „Песама” 1847. године допринео актуелним стремљењима у вези Вукове реформе књижевног језика. Песме „Ђачки растанак”, „Кад млидијах умрети”, „Путник на уранку”, „Девојка на студенцу”, спев „Пут” и многе друге пише у ритму и стилу народног израза. Ђуро Даничић је забележио да му је „језик као суза чист” и да „ниједан учени Србин не пјева тако”. „Поема Ђачки растанак, која се до пред само штампање звала Опроштај, чудотворан је песнички драгуљ у нашој књижевности. Као никад до тада распевао се један српски песник, срчан, музикалан, речит, визионарски окренут будућности, опијен животом, проричући братство народа”, како је то казала Исидора Секулић. Творац новог песничког израза, чулни чудотворац свеже поетике набијене животом, Радичевић је живот славио поезијом пуном позива на игру, а мотиви његових песама мотиви су младости – аркадијски осликани пропланци и виногради Карловаца, потоци и купање у Дунаву, Стражилово, вино, чежња за драгом, срећа сусрета и туга губитка. Бранко је живео, певао и умро млад и чежљив за животом, у 29. години. „Његовој младости требала је велика количина младости. Он је међу реткима који страсно воле своју савременост” речи су Исидоре Секулић.
Након смрти у Бечу, 1853. године, Бранко је ретко помињан и тек четврт века касније појавиће се први стидљиви записи, сећања и успомене на њега. Није било ни аутентичне слике, нити портрета. Једини веродостојни цртеж Бранковога лика којег је 1850. године у Бечу нацртао Стеван Тодоровић, није сачуван. Сматра се да је тај цртеж користила Мина Караџић, а касније су многи радили Бранкове портрете углавном по угледу на Минине или сличне њима. Бранкови потомци изјавили су да је рад првог српског фотографа Анастаса Јовановића једини и истински Бранков лик. О томе како се догодило да данас останемо без поузданог Бранковог лика, пише Вељко Петровић: „Сликари такве пропуштају: такви се не фотографишу, већ само кад је неизбежно; а тада се то није тражило, ни за легитимацију, нити су врвели као данас фотографи, репортери и филмовци”. Песникови посмртни остаци су по његовој жељи, али након много полемике, пренети из Беча на Стражилово 1883. године.
Ипак, Радичевић није измакао памћењу оних који се у поезији препознају, па тако Милош Црњански, између осталих наших песника, пише „Стражилово” Бранку у част.
„А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.”