Промоција песничког првенца Дуње Ожеговић, овогодишње добитнице Награде „Млади Дис”, уприличена је на Сајму књига у Београду у четвртак, 26. октобра. „Парентеза” је песничка збирка која је објављена као 42. књига у едицији Токови Градске библиотеке Чачак, а поводом овог значајног признања. Чини се да је најбоље место за сајамско представљање „Младог Диса” био управо штанд Библиотеке која са поносом носи име великог Владислава Петковића. У програму је поред ауторке поменуте публикације учествовао и песник и књижевни критичар Бојан Васић.
Награђени рукопис преточен у збирку је такорећи још врућ од штампарске пресе, с обзиром на то да је у предвечерје 66. Сајма стигао из штампе. Публикација има више него симболичан наслов „Парентеза”, који скрива или открива много тога, што је и била једна од важних тема поетског разговора. Она садржи 38 песама, које нису смештене у циклусе, иако на први поглед може изгледати да је тако. Заправо, то је у поговору под насловом „Идиосинкразије Дуње Ожеговић” одлично дефинисао Бојан Васић, нагласивши да је јасно да је реч о деловима, који својим насловима ‒ I све је у броју и мерењу, II испред праха-времена, III јер сан и смрт више немају ништа и белинама између разбијају континуитет нумерисаних наслова на три простора, али да тиме не прекидају, нити пресудно дефинишу њихов низ.
Бојан Васић је уз Марјана Чакаревића и Алена Бешића и чинио овогодишњи жири за доделу Награде „Млади Дис”, а његове сугестије и савети су, према речима младе песникиње, биле од велике помоћи приликом коначног обликовања збирке. На почетку разговора Бојан Васић је истакао колико је важно да млади човек који се отиснуо у поетске воде наиђе на разумевање, подршку, добронамерну критику, а да са друге стране осети и слободу, нагласивши да то говори и из сопственог искуства, с обзиром на то да је и он прошао сличан пут јер је пре 14 година, такође, добио Награду „Млади Дис”. Према његовим речима „Парентеза” представља добро промишљен, самосвојан и необични песнички пројекат, првенствено дотакавши се наслова збирке, својеврсног уметка у стиху, са којим се пак може рачунати као са целином. Као што Васић примећује у поговору „тешко да ће некога изненадити што у овој књизи неће наићи на прегршт конвенционално схваћених лепих места и стихова. Али ће зато наићи на ниво самосвојности, инвентивности и смелости који се ретко виђа. Неко ко о томе зна више могао би да говори о утицају визуелних уметности, и за њих везане теорије, будући да ауторка долази из тог поља”. Лексичка поигравања су на софистициран, а опет са друге стране и врло уочљив начин приказана у Дуњиној збирци. Не само овим, готово аутопоетичким пасажима, већ и самом густином реченице и тешко проходном семантиком која се тако формира, ауторка указује на оно што се чини најважнијим у њеној књизи – концентрисаност на начин формирања и самосхватања субјективности унутар језика као и на истраживање његове природе, што готово проистиче једно из другог. Она као да се игра са својим лирским чулом, нагласио је Васић. „Ово што Дуња пише је нешто необично, као нешто ново, те кованице која она користи можемо да читамо као нове лексеме, али и као неку врсту необичне метафоре, у ствари спој два појма. Пошто је Дуња модерна песникиња из најмлађе генерације, она се користи метафором у једној речи и не могу да се сетим да је то неко до сада у српској поезији на такав начин радио”, казао је Васић.
Закључивши да мисли да је важно што се оваква књига појавила баш сад, у овом тренутку, с обзиром на то да сама реч парентеза означава нешто што је додатно, неку врста уметка у текст и да размишљајући где је контекст у који се умеће ова књига, схватио је да је она уметнута у српску књижевност, односно да је ова збирка цела у парентези. Дуња Ожеговић је током промоције говорила о својим књижевним утицајима поменувши, између осталих, Јудиту Шалго, Војислава Деспотова, Дубравку Угрешић. Такође се и кроз читање песама из збирке, али и њиховим тумачењем осврнула и на тај лексички ниво. „Полусложенице ме највише подсећају на вајарство, јер када неко излива скулптуру жели са тим да изведе нешто ново, узимајући акт вајар тежи да га обликује на посебан начин. Тако и песник може да узме руку, ногу и да говори о телу, пропадљивости, нестајању, о томе колико смо крхки, пуноти и празнини”, казала је Дуња. Публика је осим у разговору о књизи уживала и у Дуњиној интерпретацији стихова из „Парентезе” и освртом на визуелни идентитет књиге имајући у виду да је академски сликар по образовању и да је корице збирке сама осликала, док је за дизајн и прелом текста био задужен академски графичар Зоран Јуреш. Наредна промоција овог издања биће током 61. Дисовог пролећа у Чачку.
Овој промоцији претходило је представљање „плодова Чачанске родне” – издавачке делатности установа културе Града Чачка. Промовисана су капитална издања Уметничке галерије „Надежда Петровић”, Међуопштинског историјског архива, Народног музеја, Културног центра и Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”, а о вредним публикацијама говорили су Владан Матијевић, Милкица Милетић, Лела Павловић, Делфина Рајић и Богдан Трифуновић.