ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Жирија за доделу Дисове награде за 2024. годину
На електронској седници одржаној 28. фебруара 2024. године, жири за доделу Дисове награде, у саставу Драган Бошковић (председник), Гојко Божовић и Јелена Младеновић, једногласно је донео одлуку да се Дисова награда за 2024. годину додели песнику Ненаду Јовановићу.
Ненад Јовановић је песник у најдубљем значењу тог појма, а његов песнички опус само је потврда оног најбољег поезије. И то није поезија која себе гради из кохерентног унутрашњег космоса и поретка знакова, нити поезија која настаје из непосредног веристичког опита стварности. Она би се могла одредити као културолошка поезија. И како је већ подвучено о Ненаду Јоановићу: авангардна. Али опет, удаљена од очекиваних радикалних песничких авангардних поетика и пракси ‒ јер она није раздирућа, нити авангардно нихилистичка ‒ поезија Ненада Јовановића свој модернистички дух гради у сложеној и на моменте дисперзивној игри, као и у преиспитивању сопственог певања и места поезије и човека у културном космосу. У контексту савремене српске поезије, Ненад Јовановић је зацртао сопствену „странпутицуˮ, песнички аутентичну и далекосежну. Онолико посебну колико је Дисова поезија била исписивање његове аутентичне „странпутицеˮ у нашем раномодернистичком контексту. И исто толико непоновљиву: када прочитате тек неколико стихова, знате да је то Ненад Јовановић, као што знате када је то Дис. И, додајмо, са исто толико лакоће у исписивању стихова, са толико лакоће песништва. (извод из образложења)
На zoom-у, 28. фебруара 2024. године
Драган Бошковић
Гојко Божовић
Јелена Младеновић
Биографија
Лауреат 61. Дисовог пролећа је песник Ненад Јовановић. Рођен је 24. марта 1973. године у Београду. Пише поезију, прозу и есеје о филму. Дипломирао је филмску и ТВ режију на Факултету драмских уметности у родном граду. Магистрирао је филмски сценарио на Универзитету Јорк у Торонту, где данас живи и ради, а докторске студије театрологије на Универзитету у Торонту.
Редитељ је и сценариста више кратких филмова: Ненад Јовановић ужива у неисвесности (1995), Ска се није насмејао (1996), Кјап (1966), Есеј о црној кафи (1997), Павле је (1999) и друге.
Објавио је збирке песама Фрезно (1993), Welt (1994), XIX (1996), Игњат (1997), Бела имена (2000), Болест вожње (2002), Живети на модеран и умрети на старински начин (2004), Лице места (2007), Делфини (2014), Класе (2018), Каин и Абот, Авељ и Костело (2022). Одабрани стихови Ненада Јовановића саставни су део песничке антологије Обичност (2020). Пломбе (2001) и Низ гелендер (2015) су називи збирки приповедака, док је Оглед о зиду (2006) ауторска драма Ненада Јовановића. Негде између поезије, драме, есеја и сценарија настаје роман Инсистирање (2005).
Прво представљање своје поезије Јовановић је имао у Чачку и то током 37. Дисовог пролећа одржаног 2000. године. На тој књижевној вечери о његовом стваралаштву говорили су Васа Павковић и Петар Милорадовић. Сада је извесно, да његов боравак у Чачку није била случајност, јер се Библиотека кроз ову награду, након нешто више од двадесет година поново сусрела, сада са већ жанровски различитим стваралаштвом Ненада Јовановића и са посебним освртом на поетски део његовог опуса…
Добитник је књижевних признања: Бранкове награде и награда Бранко Миљковић, Милош Црњански и Биљана Јовановић. Према наслову једне Јовановићеве песме чињеница овог Пролећа је и да се овај низ наставља Дисовом наградом за препознатљив и аутентичан, зрео и целовит песнички опус који је на трагу Дисовог модернистичког песничког импулса у нашој поезији.