Предавање „Владика Николај као књижевник”, одржано је у среду, 1. новембра у Градској библиотеци Чачак. Др Владимир Димитријевић, проф. српског језика и књижевности у чачанској Гимназији, говорио је о духовном уздизању Св. Владике од експресионизма до литургијског писма. Програм који је обухватио плодотворни списатељски рад Св. Николаја Велимировића реализовало је Удружење „Чувари дела Вука Караџића”, уз сарадњу са Библиотеком.

Уводну реч дала је Данијела Ковачевић Микић, председник Удружења и проф. српског језика и књижевности, наглашавајући шта чини окосницу њихове овогодишње манифестције. Према њеним речима то су бедеми ћирилице приказани кроз истоимену представу у другој половини октобра, а настављени овим предавањем др Димитријевића о нашем Златоусту и његовом стваралаштву које нам открива оно што смо сви мало или мало више потиснули у трци за временом и савременом тренутку, а то је покретање душе које доводи до вишег ступња – духовности.

Како је у уводном делу предавања нагласио Владимир Димитријевић, након готово вишедеценијске таме у послератним годинама, пред крај прошлог века ревитализован је лик и дело Епископа Николаја Велимировића, те да ми данас о њему можемо говорити као о једној битној чињеници не само српске цркве, већ српске хришћанске традиције и њене културе. А да би до тога дошло неки људи су морали да се тиме подробно позабаве, а међу њима се издвајају Милан Радуловић са Института за књижевност и уметност у Београду, као и блаженопочивши Владика шабачки Лаврентије, а тадашњи Епископ заподноевропски. Током предавања проф. Димитријевић је навео још неколико имена који су заслужна за то што ми уопште можемо да се бавимо ликом и делом ове величанствене личности, а међу њима је и име човека из овог краја, чувеног проте Милисава Протића.  Прота је све рукописе Св. Николаја предао Епископу Лаврентију, тако да се он побринуо да буду одштампани изван граница наше земље, јер и током 70-их и 80-их година у Србији није било могуће издавати дела Велимировића. Однос ума и вере, духовности и интелекта, теологије и науке, који су у лику и делу Николаја Велимировића уједињени, а не сукобљени, допринели су томе да интелектуалци, након њега, могу слободно да кажу да верују у Бога.

Димитријевић је говорећи о изузетној личности Владике нагласио да се он кретао од генија ка свецу, па је тако и његов књижевни рад пролазио те фазе, од ученог богослова и философа са два доктората, па до духовника који је проникао у суштаство и бит православне вере и постао својеврсни духовни отац нације кроз Богомољачки покрет. У раној фази Николајевог рада дело Религија Његошева има видно место зато што се управо кроз ову књигу ослободио схоластике и користио уметност као доказ да је Бог врховни уметник, песник неба и земље. „Буквално у грчком у Симоволу вере када се каже верујем у Бога Оца творца Неба и Земље, та реч се на грчком пише Ποιητής (poetas), у значењу Творац. Али истовремено у једној слободнијој интерпретацији која је сасвим у складу са духом епохе, Бог је песник неба и земље. Божја слобода у стварању је песничка слобода, чудеса која видимо у свету, тај величанствени поредак који слави Бога је такође песничка слобода, Божанска дела и парадокси су такође песничка слобода”, казао је Димитријевић додајући да је на томе, између осталог, и Николај Велимировић заснивао свој рад. Такође проф. Димитријевић је направио паралелу између Његоша и Владике, додајући да је Његош један од најгенијалнијих Срба и да оно што је он био за нас да је то за Русе био Пушкин. Такође, истикао је да Његош нема светост коју има Владика Николај (јер то Господ чини а не народ) и да Владика Раде треба да буде то што и јесте генијалан човек, највећи песник у Срба у коме су се преклопиле све силнице у развоју српског народа, епска и црквена традиција са модерном.

Даље је Димитријевић, говорићи о Николају Велимировићу, истакао да је он у Његошевом делу Луча Микрокозма тражио потврду за своју младалачку интуицију о свепрожимајућем Вишњем, сматрајући да је природа савршено уметничко дело, те да онда уметник има задатак не да иде путевима мимезиса већ да иза пролазног открије врховног уметника. Говорећи о овоме предавач се дотакао и симболизма, западноевропског (Бодлерове песме „Сагласја”), али и оног који се развијао у Русији и који је био прожет идејом теургије која је умногоме утицала на младог Велимировића и који је говорио да ако је свет плод Господње имагинације, онда  је он Божја поезија и да су „једино песници кадри да тумаче Творчеве хијероглифе, те да су они и Његови свештеници”.

Владимир Соловљев, религиозни философ и песник имао је велики утицај на Николаја у његовој првој фази стваралаштва, с обзиром на то да је Соловљев на траговима Достојевског развијао идеју свечовека. Владикино последње дело које је припадало тој првој универзалној свечовечанској фази  је дело Речи о свечовеку, а то је и његов покушај одговора на Ничеовог Заратустру, дело које пропагира надчовека.

Раскид са раним књижевним делом Николаја Велимировића се догађа у оном тренутку када Владика одлази на Охрид и пише Молитве на језеру, а потом и друга дела која сведоче да у њима све мање говори он, а све више Онај који у њему живи. Владимир Димитријевић је предавање завршио речима које су сликовито илустровале како је Владика Николај од генија стигао до свеца, управо одричући се своје генијалности тако што ју је превазишао и постао свети богослов.