На овогодишњи Конкурс за есеј о Дисовом стваралаштву или одјецима његове поетике у опусу лауреата Дисове награде пристигло је осам есеја, који се разликују према обиму, интерпретативним дометима, провокативности постављених хипотеза и модусима њихове аргументације, али исто тако и на нивоу језичко-стилских одлика, техничке уређености и граматичке исправности.
Узевши у обзир тематску компактност, убедљивост у поставкама и анализи изабраног проблема, упућеност у књижевнокритичке одговоре на Дисово песништво, али и у иманентнопоетичка својства Дисове лирике, прва награда додељује се есеју „Песник и критика – прилог уз (узалудни) песнички скандал. Наднивои критике Дисаˮ (шифра: Микеланђело), чији је аутор Петар Д. Такић. Будући да је за књижевну историју као и историју метакритичке мисли изузетно погубно затварање у калупе, неинвентивно преузимање осведочених и ауторитетом потврђених судова о аутору који читаво столеће заузима статус канонског писца националне литературе, полемичко-критички осенчен, здравом сумњом задојен и на тежњи за преиспитивањем рецепцијских стереотипа заснован, есеј Петра Д. Такића разоткрива оригиналног, младог тумача српске књижевности, кадрог и вољног да се одупре налогу аутоматизма у интерпретацији како стваралаштва Владислава Петковића Диса, тако и његових књижевнокритичких процена, почевши од аподиктичне и за даљу контекстуализацију Дисове поезије пресудне Скерлићеве, све до данашњих, на ову иницијалну умногоме ослоњених. Иако се може сматрати претежно разјашњеном и са многобројних аспеката осветљеном, Скерлићева критичка интервенција у оквирима једне поетике, али и канона целокупне српске књижевности, у есеју Петра Д. Такића метакритички је пропитана, пропуштена кроз индивидуалну оптику самосталног тумача, проблематизована, те учињена актуелном и инспиративном и у контексту данашње науке о књижевности.
Друга награда додељена је есеју „Дис, Бошковић, Црњански, језиво болно – свеˮ (шифра: Ave Maria), чија је ауторка Јелена Милић из Ниша. Препознавши у хетерогеним поетизацијама смрти, елементима интимне метафизике, левинасовској бризи за другога, кризи хуманитета, те у бинарним опозицијама као што су сакрално: профано, материјално: натчулно, молитвено: психоделично, нежност: насиље итд. елементе метафизичке и (по)етичке димензије стваралаштва тројице српских песника (Диса, Црњанског и Драгана Бошковића), Милићева је указала на плодотворно присуство рефлексâ уметничког израза Владислава Петковића пре свега у песничком дискурсу истакнутог представника савремене поезије, какав је Бошковић, добитник Дисове награде за 2022. годину.
Трећа награда припала је есеју „Чуло и сензација у Утопљеним душамаˮ (шифра: Исак Доброљубов), чији је аутор Павле Зељић из Липничког Шора. Полазећи од Хегелових и Грамшијевих поставки, аутор наведеног есеја анализира богат метафорички комплекс Дисове поезије, у којем убедљиво изналази рефлексе духовних појава и појмова, сведочећи о његовој подесности за разнолика интердисциплинарна тумачења.
Одлука жирија донета је једногласно, на двочасовној конструктивној седници, на којој су детаљно размотрене одлике свих есеја који су ове године стигли на конкурс. Жири је радио у саставу: др Милица Ћуковић (председница), доц. др Милош Јоцић и мср Катарина Пантовић.
У Београду, 22. априла 2024. године
Биографија
Петар Д. Такић рођен je 29. јануара 2001. године у Лесковцу. Одрастао је у Власотинцу где је завршио сновну као носилац Вукове дипломе, средњу школу као ђак генерације. Тренутно је апсолвент на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, група за српску књижевност и језик са компаратистиком. У средњој школи писао је поезију, а сада објављује прозу – кратке приче, у часописима.