Награда „Даница Марковић“ за издавачки подухват године додељена је аутору књиге „Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума са Начелима практичне логике“. Награда коју додељује Градска библиотека за књигу године објављену у Чачку у 2010. години, уручена је Новаковићу 8. фебруара 2011. на отварању изложбе „Штампана реч“.
У овој 2011. години навршава се 230 година од објављивања Кантове Критике чистог ума, сигурно једног од најпознатијих дела светске филозофије. To je био почетак онога што се зове немачка класична филозофија. Пут од Канта, преко Фихтеа и Шелинга, до Хегела у стваралачком замаху немачког идеализма, трајао је свега тридесет година. Тај чудновати период у развоју људског духа и светске културе уопште, био је врхунац и крај тзв. „новог века и модерног доба.“ Све након тога, и Хегелове смрти , је савремено доба и „савремена филозофија.“ To „савремено доба“ све више испољава неповерење у основне филозофске принципе и зато отуђује човека од темељног мишљења, које се управо Декартовим „Мислим дакле постојим“ и Кантовим критиком, самокритиком засновало у самоме себи, и упутило свом самоостварењу.
Кант својом филозофијом покушава да састави рационализам и емпиризам. Да реши два огромне ствари: утемељи априорне судове науке, и априорне моралне судове. СвојНм трансценденталним становиштем проналази у теоријском уму априорне принципе сазнања a y практичном уму априорне моралне принципе. Међутим, како теоријски ум допире по њему само до појавних ствари, а практично-морални принципи изражавају суштину човека, сазнајно-логички ум остаје подређен надсазнајном моралном уму.
И наше време као и Кантово се, са једне стране одликује огромним развојем науке, технике, a ca друге, све већим релативизовањем моралних, људских вредности. Човек се своди на објект који треба да послужи техничко-економским-политичким циљевима, а његов морални смисао и властита суштина се потпуно заборавља. Зато се данас још више него у Кантово време јавља потреба за једним јединственим теоријско-практичним упориштем, које треба да омогући ново утемељење науке, и истовремено врати поверење у наЈвише практично-моралне принципе. Зато се у сличном задатку, као некада Кант, нашао и наш суграђанин Томислав Новаковић са својом књигом Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума са Начелима практичне логике, И зато је урадио оно што филозоф једино и може урадити; темељним филозофским питањима-одговорима о човеку и свету, властитој суштини и смислу, управо пронашао једно такво јединствено теоријско-практично упориште! Због свега тога ова књига представља ауторски и издавачки подухват у нашем граду у 2010. години; које је истог момента када је објављена постала је не само наша својина, него и баштина европске културе и филозофије. Ми, као савременици књиге и аутора, имамо ту част и привилегију да је књига у потпуности настала у нашем граду и да је аутор наш суграђанин. Али је њен домет и значај такав да она сигурно не треба, а и неће моћи да буде задржана само за нас.
Томислав Новаковић, на скоро 1000 страна своје прве књиге, потпуно несавремено и ван токова садашње европске филозофије и духовности, поново афирмише стару добру филозофију, и зато враћа Канту, јер је он, својевремено, својом Критиком чистог ума, спасао душу праве филозофије и удахнуо јој нови живот. И мада је Кант отац критичког доба у којем човек почиње својим умом све да преиспитује, он је прво себе проучио и преиспитао! Својом филозофијом испунио најоштрије критичке захтеве науке, и истовремено сачувао и практично-моралну природу човека, све темељне људске принципе.
Покушаћу из свог нивоа познавања филозофије да укажем на неке опште вредности ове књиге, без озбиљније намере да износим целокупан преглед саме Атомике, јер је за то потребно много више времена и стрпљивог рада.
Књига има десет целина. Почетак разматра чисту чулност и чист разум; а затим однос самосвести и логичких категорија према чистим формама-опажајима простора и времена. И Томислав Новаковић већ на почетку показује да је поставка суштинске одвојености разумских од чулних форми неодржива. И да Кант истовремено користи субјективно и објективно значење простора, времена, што је недопустиво.
Основна теза његове Атомике је да Кантов коперникански окрет, његова чиста субјективност пре сваке објективности, није изведена до краја. Јер све наше сазнање, сва логика и сва чулност, претпоставља старију чисту вољу. Кант је, наиме, чисту вољу поставио тек у свој практични ум, a y теоријски само логичко Ја. Томислав Новаковић у својој књизи доказује да је синтетичка основа чиспге воље нужна већ у разуму, гпеоријском уму! Да се ни логика, ни математика, ни синтетички судови науке, не могу засновати без ње! И управо је то суштински допринос ове књиге, јер само та синтетичка основа чисте, исте воље омогућава да се на једној неподељеној основи утемељи целокупно теоријско и практично подручје човека. Тако Томислав Новаковић својом Атомиком чистог Ја долази супстанцијалном вољом до онога до чега ни Кант, ни његови следбеници нису дошли: до једног јединственог теоријског-практично-етичког, научно-техничког, економског, политичког, уметничког, религиозног… упоришта и прибежишта, битног подједнако за сваког данашњег- будућег човека, као и данашњу- будућу заједницу.
И зато аутор доказује до краја недоследности Кантовог коперниканског окрета. Јер суштина Кантовог коперниканског окрета била је да се наше сазнање не управља према самим стварима, него саме ствари по нашим сазнајним моћима. Ипак, када Кант на крају тврди да не можемо сазнати ствар по себи, то је управо противуречно његовој основној поставци! Јер ако је све наше сазнање на крају само појавно, онда ствар по себи није подређена нашим сазнајним моћима, него све наше сазнање несазнајној, надсазнајној ствари по себи! To јест, ако коперникански окрет важи само појавно, много пре треба закључити супротно: да се ствари не управљају према нашим сазнајним моћима, него и ми сами и наше сазнајне моћи према надсазнајном, несазнајној ствари по себи! И да суштински, коперникански окрет Кант заснива у супстанцијалној чистој вољи и своме практичном уму; тек у надсазнајном практично-моралном деловању, где се проналази јединствена суштина нас самих и саме ствари по себи.
Завршне целине Атомике излажу: Начела практичне логике. Ту аутор објашњава разлику формалне и практичне логике, и доказује да сва формална логика, логичко Ја и закони непротивуречности, идентитета, и искључења тпрећег, морају бити утемељени у практичној логици, чистој вољи, старијем вољном Ја. Да чисто логичко А-А, има ослонац тек у непротпивуречном, истом, сајасним да-не, старијем Ја=Ја Да формална логика мора почивати на практичној; на суштинском јединству једне чисте, исте, воље: непротивуречност и подударности наше мисли, речи, и дела.
Осим тога што ова Атомика… обилује новим решењима произашлих из крајње стрпљивог преиспитивања најзамршенијих места Кантове Критике чистог ума, она има својеврстан енциклопедијски карактер, јер свеобухватним разматрањем разноврсних појмова захвата целокупну филозофску тпрадицију, чиме поново оживљава дијалог старих и нових филозофија.
Посебна вредност ове књиге је што потврђује изузетну филозофску могућност и лепоту српског језика. Читајући „Чисто Ја и Атомику… имамо исти доживљај као када читамо Кантову Критпику… или Хегелову Логику. И иако су реченице дуге, аутор успева са лакоћом да води сваку мисао и да јасно изрази оно што је уочио и открио. И поред тога што разматра и решава неке најтеже филозофске проблеме, његов једноставан и занимљив стил омогућава стрпљивом читаоцу да много тога научи, разуме. Иако у књизи постоје и јако питки и занимљиви делови које може читати сваки љубитељ мудрости, тежиште представљају оне јако стручне анализе-синтезе које траже познавање свих великих филозофија. Свакако, да би се у потпуности могло уживати у највишим специјалитетима ове филозофске „трпезе“, није довољно само велико знање, него и велико стрпљење.
Књига такође обилује плодним дијалогом између филозофије-теологије, науке, те не користити само љубитељима филозофије, него уопште, јачем утемељењу критичког, самокритичког мишљења.
Сматрам да смо са овом књигом добили велико филозофско дело, какво немају ни неки народи са много дужом духовном традицијом. Реч је о огромном доприносу, не само српској филозофији, него и целој нашој култури.
Говорећи данас о првој књизи Томислава Новаковића не могу да се не сетим једног од најбољих српских филозофа, Божидара Кнежевића, који је крајем 19. века живео и стварао у нашем граду. Божа Кнежевић је живео скромно и далеко од главних европских филозофских центара, али је његова мисао била потпуно савремена и пратила европске филозофије тога времена. У том смислу сигуран сам да ова књига Томислава Новаковића представља велики изазов за филозофску јавност у Европи и да је што пре треба превести на главне европске језике.
Такође, сигуран сам да ће ова књига у нашој земљи одиграти посебну улогу у враћању достојанства и самопоуздања нашег народа. Захваљујући труду и напору самог аутора, и драгоценој помоћи неколицине пријатеља, књига је кренула у своју мисију. И ми очекујемо да Томислав Новаковић и даље настави да објављује своја филозофска дела; али не више сам, и уз подршку неколицине, него много ширег круга љубитеља филозофије, и целе заједнице, која ће знати да препозна значај онога што ствара.
Иван Ружичић, директор Гимназије,
прeдседник жирија за избор књиге године,