„Мисао која тражи песника Бранка” била је тема предавања које је одржано у петак, 10. маја у чачанској Библиотеци у оквиру 61. Дисовог пролећа. Овогодишње Пролеће неколиким програмима оживело је савременог и свевременог, увек присутног – Миљковића, а о томе шта повезује овог песника и популарну културу, који су југословенски бендови интерпретирали његове стихове, како његове речи обитавају у виду „знакова поред пута” у његовом завичају и на који начин се свакодневно сусреће са њим и изван поезије – говорила је проф. Јелена Младеновић.
Откривајући Миљковића из његових рукописа и младалачких стихова Ј. Младеновић дошла је до неких сасвим нових детаља. „Оно што сам приметила читајући његове записе и поготово његову гимназијску свеску – то је шта је све Миљковић читао и на који начин је проматрао о причитаном; на који начин он чита Шекспира и истог тренутка исписује есеј о њему; како већ као студент филозофије извлачи белешке увек дајући синтезу идеја које је ишчитао – тако да од детињства има склоности ка учењу и сазнавању, што му с друге стране и даје оправдање да буде помало горд и надмен, какав је био”, казала је она. Осврнула се посебно и на писма његовој првој љубави Љиљани Илић и занимљиву причу о томе како су она стигла у Музеј у Нишу.
Оно због чега се и данас чита и воли Миљковић, према мишљењу проф. Младеновић јесте његова поезија, али не у смислу оних строго песничких детаља попут метафора и тропа, већ оних филозофема и сентенци у којима он сажима неку универзалну истину у један стих, када каже нпр. Поезију ће сви писати, Смртоносан је живот, али смрти одолева или Ко не уме да слуша песму слушаће олују. Говорила је и о херметичности његових стихова која није неразумљивост и нечитљивост, већ могућност разноликих тумачења, те је дала и једно сасвим ново виђење песме „Узалуд је будим”, које наводи на промишљање о томе је ли то песма о песми, о љубави или можда о отаџбини. Представила је и другу књигу Сабраних дела Бранка Миљковића коју је приређивала, а која обухвата песме које су објављене за живота и постхумно, пет лирских есеја, песме које су имале своје место у првом тому, стихове из писама, дописница, гимназијске свеске, концепте никад објављених збирки и друго, уједно подсетивши да Миљковић поезијом тумачи живот, али и животом поезију, никад их не раздвајајући.
Иначе, Јелена Младеновић, предаје српску књижевност на Департману за србистику Филозофског факултета у Нишу, бави се књижевном критиком и историјом књижевности, а сазнања до којих је дошла умногоме је изнедрило истраживање богате заоставштине коју је песникова породица даровала нишком Народном музеју. Стога, ово гостовање у Библиотеци одржано је у правом тренутку – када је у галеријском простору установе актуелна гостојућа поставка „Бранко Миљковић – писма и посвете из заоставштине” њене суграђанке кустоса Јелене Богдановић. Библиотекар Тања Вуковић, најавивши гошћу, позвала је публику и да погледа оригинална писма, дописнице, личне предмете песника, који су након онога што је о њима казала проф. Младеновић деловали још живље и инспиративније.