Када се језик и духовност сусретну, настају дела која превазилазе академске оквире и додирују најдубље слојеве културе и вере. Управо такво је дело др Ружице Левушкине „Лексика православне духовности у савременом српском језику”, представљено у оквиру програма „Бескрајност у речима” у Градској библиотеци Чачак у понедељак, 13. октобра. Монографија, у издању Института за српски језик САНУ, представља прерађену и допуњену верзију докторске дисертације одбрањене 2013. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду, и једно је од ретких истраживања која лексичко богатство православља посматра као живи простор духовног искуства и културног памћења. Посебну вредност има терминолошки речник на крају књиге, као и чињеница да је монографија посвећена ауторкином деди, свештеномученику Душану Пријовићу, чиме њен научни рад добија лични и дубоко емотивни печат.

Програм је отворио модератор проф. Слободан Николић, подсетивши између осталог и на почетак Јеванђеља по Јовану које гласи „На почетку беше Реч, и Реч беше од Бога, и Бог беше Реч.” Он је казао да је језик више од средства комуникације – „феномен који чува наше памћење, темељна тачка сваког човека, верујућег или неверујућег, источног или западног, здравог или болесног”. Др Ружица Левушкина је поздравила публику у навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, откривши лични и професионални пут који је довео до ове књиге. „Стално сам у овој теми, тражила сам начин да повежем своју љубав према Богу и православљу са својом струком, а завршила сам лингвистику”, казала је, додајући да је управо у пољу теолингвистике – дисциплине која се на Западу развија од седамдесетих година прошлог века – пронашла простор за спајање науке и вере. Она је истакла да је најтежи и најзанимљивији део био да оно неизрециво преточи у реч и да речник у оквиру књиге стално расте и да се нада да ће једног дана настати посебна публикација посвећена искључиво лексемама православне духовности.

О књизи је говорио др Владимир Димитријевић, указавши више пута на значај ове монографије за разумевање српског језика и културе. Он је илустровао како православна црквена лексика обогаћује језик, наводећи стих Момчила Настасијевића из песме „Молитва” као пример различитих слојева значења. Димитријевић је посебно истакао онтолошку тежину речи које се налазе у књизи као што су бдење, бдети, безбожје, бесплотан, као и сложеница као што су бессребреник, боговидац, богопримац, богоносац, наглашавајући да свака носи дубоку духовну и културну поруку. Он је захвалио ауторки што је спојила научни приступ са озбиљним религиозним истраживањем, закључивши да публикација даје изузетан допринос српској лингвистици, култури и разумевању духовног наслеђа.

Овај програм је показао колико реч и данас може бити простор за дубоко промишљање и духовност. Присутни су имали прилику да на тренутак осете снагу језика који чува културно и верско наслеђе, повезујући прошлост и садашњост и отварајући нове видике разумевања старог српског језика и духовног богатства.

Текст: Марија Радуловић

Фотографије: Александар Вукајловић