Трибина „Живот и дело Драгише Васића” одржана је у уторак, 23. децембра у Градској библиотеци Чачак, поводом 140 година од рођења и 80 година од смрти овог истакнутог српског адвоката, писца и политичара. О Васићевом  животу, стваралаштву и значају говорили су др Мило Ломпар,  др Милош Тимотијевић,  Борисав Челиковић и др Владимир Димитријевић који су осветлили његово место у књижевности као и улогу у јавном и политичком животу у временима дубоких историјских превирања у првој половини 20. века. Идеја за одржавање трибине потекла је из Горње Трепче, завичаја оца Драгише Васића, а публику је на самом почетку поздравио здравичар Милинко Гојковић из овог села.

Проф. др Мило Ломпар обратио се публици посредством видео-снимка извинивши се што због здравствених разлога није могао лично да присуствује. Он је подсетио да је више пута био у Чачку и Горњем Милановцу, вођен осећањем дуга према Драгиши Васићу кога цени као једну од изузетних личности српске културе и значајног писца прве половине 20. века. Ломпар је истакао да је о Васићу писао још за време комунистичке идеологије и једнопартијског система, те да је прву студију о овом писцу после Другог светског рата посветио роману „Црвене магле”, а касније је проучавао и његове приповетке и објавио књигу „Модерна времена у прози Драгише Васића”. Ломпар је нагласио да Васић представља посебну личност српског народа и да је главна идеја његовог дела разградња патријархалног модела света, која испуњава драму његових јунака и произилази из трагичног искуства Првог светског рата.

„Он је унео тамне тонове у опис Великог рата и на видело је изнео драму Србије истичући колективну драму, а не само драму појединца. Посебно је важно што та драма доводи у питање смисао жртве у победи, како индивидуалне тако и колективне. Ово га разликује у односу на све експресионистичке писце који пропитују смисао рата и посебно је видљиво у новели Реконвалесценти”, казао је он.

Дело Драгише Васића нераскидиво је повезано са његовом биографијом чији је детаљан преглед дао историчар др Милош Тимотијевић који је 2016. објавио научну монографију „Драгиша Васић и српска национална идеја”. Он је говорио о породици Васић у којој је Драгиша рођен и одрастао, шта је то што га је обликовало и која су била важна идентитетска упоришта од раног детињства. Нарочито је истакао његово седмогодишње учешће у ратовима, рањавање, одликовања, учешће у великим биткама, прелазак преко Албаније које је било једнако искуству смрти чак и за преживеле итд. Све то је суштински одредило његов живот и књижевни и публицистички рад. Према речима Тимотијевића, постоји пет верзија смрти Драгише Васића, али ниједна није историјски потврђена.

Још један историчар био је учесник ове трибине – Борисав Челиковић из Горњег Милановца. Он је казао да је још као студент 1984. године сазнао за Драгишу Васића када су његова дела била забрањена. „У мени је прорадио локалпатриотизам, па сам покушао да се у Горњем Милановцу поново говори о Драгиши Васићу. И данас га се сећамо као и наше борбе да га вратимо тамо где припада, у српску историју и културу”, рекао је Челиковић. Он је у наставку дао хронологију неуспелих и успелих покушаја да се организују догађаји о Васићу – вечери отвореног дијалога, трибине и научни скуп што је донекле дало допринос његовој судској рехабилитацији 2009. године.

Професор чачанске Гимназије, др Владимир Димитријевић је у свом излагању истакао да нам се Драгиша Васић враћа са осећањем као да се многе ствари нису превише промениле и као да живимо у истим околностима као у време формирања Краљевине СХС. Он је читао Васићеве цитате, између осталог, из текста „Бацајте ордење” у коме је аутор упутио оштре речи на рачун свог времена. Димитријевић је казао да се многе Васићеве примедбе могу и данас применити, јер нисмо учили из прошлости и нисмо исправљали грешке на које је он у листу „Прогрес” указао још 1920. године. Он је своје излагање завршио истичући да је Драгиша Васић био прави родољуб што је доказао и својим животом и својом херојском смрћу.

На крају трибине прочитано је писмо Лане Смит, праунуке Драгише Васића, које је публици пренело топлину породичне приче о човеку који је својим делом оставио неизбрисив траг.

Текст: Марија Радуловић

Фото: Богдан Трифуновић