„Данас када поезија свуда у свету живи у малим, езотеричним круговима, Чачак се, благодарећи Градској библиотеци открива као она борхесовска поетска тачка „Алеф“ из које се види цео свет. Почаствован сам тиме што сам постао део Дисовог песничког јата. Дисе, Дисе, нисам дао све а Он тражи све“, рекао је Драган Јовановић Данилов на свечаној додели Дисове награде, 1. јуна 2012. године у чачанском Дому културе. Плакету Дисове награде Јовановићу је уручила Даница Оташевић, директор манифестације, а новчани део награде Велимир Станојевић, градоначелник. О стваралаштву лауреата Драгана Јовановића Данилова, у чијем знаку је било цело 49. Дисово пролеће, говорили су Драган Хамовић, Александар Лаковић и Драган Бошковић, док су стихове казивали надахнуто Андријана Виденовић и Милош Цветковић. Поезију песника коју он доживљава као свемудрост и религију, музиком су оплеменили Александар Поповић, клавир, и Ненад Јовановић, виолина. Завршна свечаност изведена је по сценарију Оливере Недељковић, а водитељи су били Маријана Лазић и Љубиша Ћирковић.

У образложењу жирија за доделу Дисове награде у саставу Саша Радојчић, председник, Радмила Лазић, Драган Хамовић, Драган Бошковић и Александар Лаковић да ово значајно песничко признање за 2012. годину припада песнику Данилову стоји: „Драган Јовановић Данилов се у савременој српској књижевности појавио пре више од две деценије поезијом у којој се наглашено опредељење за естетске вредности удружило са способношћу за креирање обиља чулно засићених слика. Културолошки цитат код Данилова претвара се у слојевити палимпсест, који тежиште и оправдање налази у оснаженој лирској субјективности. Његова поезија је својом светлом, соларном симболиком, препозната као антипод преовлађујућим хтонским, танатичким тоновима српске песничке традиције. Брзо прихваћена од стране критике, Даниловљева поезија је постепено еволуирала, укључујући у себе снажне веристичке ноте, да би се у најновијим књигама развила у певање у којем се чују, поред негдашњег поверења у свет и његову лепоту, и изразитији тонови егзистенцијалне зебње.“

Песник за кога је поезија живо писмо, кардиограм који по пергаменту исписује кривуље нашег бивања на овом свету, систолу и дијастолу нашег срца, хронику наших осамљености и наших усхићења под звездама, рођен је у Пожеги 7. новембра 1960. године. Од 1990. године до данас објавио је збирке песама: Еухаристија, Енигме ноћи, Пентаграм срца, Кућа Бахове музике, Живи пергамент, Европа под снегом, Дубока тишина, Пантокр(е)атор, Глава харфе (са Дивном Вуксановић), Алкохоли с југа, Концерт за никог, У ружином огледалу, Квинтни круг, Хомер предграђа, Соба ношена крилима, Гнездо над понором, Хомер предграђа и друге песме, Мемоари песка, Моја тачна привиђења, Кад невине душе одлазе. Београдска Просвета је 2002. године објавила избор Најлепше песме Драгана Јовановића Данилова, а управо су се из штампе, у издању чачанске Библиотеке, појавиле изабране и нове песме овог песника насловљене Вино с вулкана. Аутор је романа Алманах пешчаних дина, Иконостас на крају света, Отац ледених брда и књиге аутопоетичких есеја Срце океана.

Збирке песама преведене су му на енглески, француски, немачки, италијански, грчки, бугарски, словачки и македонски језик, а роман Иконостас на крају света објављен је 2006. године на мађарском језику. Његова поезија изазвала је значајну критичку рецепцију на италијанском, француском, енглеском, бугарском, румунском и словачком језику. Његово стваралаштво представљено је на бројним међународним књижевним фестивалима, заступљено је у бројним антологијама на српском и страним језицима и  овенчано књижевним признањима: Бранковом наградом, Змајевом наградом, наградама Бранко Миљковић, Меша Селимовић, Оскар Давичо, Васко Попа, Виталовом наградом Златни сунцокрет, наградом Српске академије наука и уметности из Фонда Бранко Ћопић, Просветином наградом, признањима Стеван Пешић, Ристо Ратковић, Јефимијин вез,  Песма над песмама, Димитрије Митриновић, Златни прстен Стефана Лазаревића, као и међународним књижевним наградама Pro creation и Велика базјашка повеља.

Драган Јовановић Данилов бави се и ликовном критиком. Аутор је запажених монографија о ликовним уметницима Василију Доловачком, Љубодрагу Јанковићу Јалету и Зорану Настићу. Написао је преко две стотине текстова за каталоге ликовних изложби, а његове ауторске изложбе Метафизика цртежа и Медитеранска озарења публици су представљене у Модерној галерији у Ваљеву и Ликовном салону Дома културе у Чачку.

Живи у Пожеги и Београду.

НАША ДЕЦА

Наша деца су безочна.

Наша деца су подивљала

и могу учинити шта им се прохте.

Наша нас деца већ одавно не узимају

за озбиљно.

Наша деца не подносе пророке.

Наша су деца савршено социјализована–

ми имамо, евентуално, једног-два пријатеља,

а наша умрежена деца имају их на хиљаде.

Наша деца су наш неразум који нас оправдава.

Наша малолетна деца веома су забринута

за будућност својих родитеља.

Наша деца живе у подземљу и својом

дивљином управљају светом.

Али, наша деца немају нечисту савест.

Речи наше деце имају тежину

и ми их слушамо понизно, скривени

иза завесе.

Страшна је моћ коју над нама имају

наша бесмртна деца.

Све што чине наша деца вредно је је дивљења.

Наша су деца настала из бракова у које смо

улетели наслепо, и управо зато, ми смо несрећни

родитељи наше срећне деце.

Ми смо сачињени од толико ломљивог

материјала, да смо нашу децу на време уверили

да су искуснија од нас.

Залуд смо се понадали да нашу децу хранимо

за узвишена дела.

Ми смо за нашу децу тек лажне очигледности.

Таква су наша деца, другачију не можемо имати.

Ипак,  наша су деца стубови овог храма.

Наша деца су наша тачна тела, наша мала избављења.

Наша су деца ту, међу нама, незапослена

и у беспарици, српски речено.

Само да се наша деца не застиде наше љубави.

Наша су беспомоћна деца усуд који ће нас

утешити пре него што доспемо у мртвачке сандуке.

Тек тада, наша деца ће нас разумети и више нас

неће позивати на одговорност.