„Под срамотом живи наше јавно мњење“, написао је још 1912. године у песми „Наши дани“ Владислав Петковић Дис. Коју строфу, или стих, цитирати после једног века, а да се неупућени не запитају ко је то смео да напише и објави. Када би се, неким случајем, песма нашла на билбордима диљем Србије, на улазима у скупштине, судове, инспекције… многи би посегли да, због јавног мњења, ухапсе „Наше дане“, кад већ не могу Диса. Управо то је питање – у шта се претворило „наше јавно мњење?“. Ко су креатори информација, онога што народ треба да зна, што ће бити објављено, остављено покољењу.У шта се претворила јавна реч, штампа, радио, телевизија, електронски преносници информација?… Одговор је један – у голу, сурову политику. Једино то интересује медије, уз трачеве, ријалитије и рекла-казала белосветског џет-сета.. Све друго је неважно, спорадично, на нивоу вести најситнијим словима објављених у дну стране, или на крају информативног програма, поготово оних поноћних. Да ли баш то народ воли и тражи, или је присиљен да воли?
О култури и политици је реч, о једној великој културној манифестацији, уколико је култура важна за јавно мњење, и наше обичне, мале животе? Ко је допринео да политика овлада нашим животима? Више није важно шта неко други, сем политичара, старлета и естрадних „уметника“, каже. Новине, медији само то преносе, таблоидирали су наше дане, до апсурда довели и животе и гробове. Вредност догађаја – културног, спортског, купусијада, сланинијада и других наших „јада“ – вреднује се присуством министра, помоћника министра, саветника у крајњој нужди, или неког другог државног чиновника. Ако њих нема, нема ни новинара, нема вести у медијима, ништа се није догодило. Политичари су мерило значаја неког јубилеја, манифестације, узалуд труд свих других, много компетентнијих и значајнијих од неког апаратчика испливалог више због политичке припадности, него знања, личног доприноса унапређењу струке, привреде или, пак, културе. Политика је у свему, друго не постоји. Новинари се утркују да узму изјаву, или говор, политичара коју му је, углавном, неко из кабинета написао, а он га са мање или више грешака, да не кажемо муцања, чита као свој, понекад грешећи место и град где се налази, име личности о којој говори. Свега смо се наслушали, али ћутимо, „Своју храброст расточисмо на подвале и обеде“, „Затворисмо своје очи и џепове“.
Шта имају да кажу академици, најбољи песници данашњице о које ће се једног дана отимати школе да понесу њихова имена, позоришта, о којима ће ускоро студенти писати дипломске радове, чије се песме преводе већ данас на све европске језике без чекања датума и пријема у европску породицу. Они су већ тамо, али не треба ништа сем своје поезије заузврат да дају.. „Не види се јадна наша земља худа“ од јавног мњења „расточеног на изборе“ и пигмеја који су све претворили у политику и црну хронику.
Петнаест песника, а у штампи ни реч
Новинари су били веома разочарани што на завршно вече јубиларног 50. „Дисовог пролећа“ 31. маја у Чачку није дошао министар културе, или неко други, нижи по рангу, али политичар. У хиљаду разасланих позивница, СМС порука и мејлова, најављено је министрово име, јер се организатор, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ држала обећања датог још у марту, а и повод је био важан не само за Чачак, него и за Србију. Потврдила би се на делу прича о децентрализацији културе, подстицању развоја градова у унутрашњости и све оно чега су годинама пуна уста политичара што и врапци већ знају напамет. Датум је био на министровој листи и десет дана пре завршне вечери на којој се појавило 15 живих добитника Дисове награде, међу њима три академика, сам крем савремене српске поезије, али, авај, није био министра, чак ни честитке, а паре да не помињемо. Шта је педесет година једне манифестације за Србију у којој памћење траје кратко, у којој су „исмејане све врлине и поштење“, за коју министарство нема времена, а камоли пара. Важнији су програми „стари“ неколико година, деценију, које протежира неки политичар или партија, ако баш није државни интерес попут „Миланског едикта“.
Новинаре, који треба да креирају јавно мњење, којих је руку на срце те последње мајске ноћи било неколицина у чачанском Дому културе, нису интересовали управник Народне библиотеке Србије Дејан Ристић, академици Матија Бећковић, Милосав Тешић, Радован Павловски, Македонија, народе (!), на једном месту 15 песника: Душко Новаковић, Радмила Лазић, Милутин Петровић, Драган Колунџија, Слободан Зубановић, Саша Јеленковић, Живорад Недељковић, Владимир Копицл, Мирослав Максимовић, Војислав Карановић, Никола Вујчић и Драган Јовановић Данилов. Са завршне вечери 50.Дисовог пролећа ни слова у новинама, сем , за похвалу, прилога на РТС-у и локалним медијима. Те недеље на Коларцу на београдској промоцији Дисовог јубилеја представљене су и три значајне књиге, својеврсни споменици српске књижевности, говорио је између осталих академик Љубомир Симовић, дан потом међу Чачанима били су академик Милован Данојлић и аустријски књижевник Петер Хандке, почасни члан српске и многих других академија, награђиван за свој рад у свим европским земљама и добитник прве Дисове плакете додељене иностраном писцу. Сви ови великани писане речи гостовали су у Чачку од 28. до 31. маја 2013.године, само министра српског, и никог из министарства није било, мада се нису истицали ни локални политички лидери, просветни радници и директори школа и факултета, па се у земљи Србији очито ништа важно није ни дешавало. Као је крив што је пао медијски мрак на Србију и њену културу, а обескњижени човек самом себи окренуо леђа?…
Новинари који су 29. маја били присутни на додели прве Дисове плакете иностраном писцу, Петера Хандкеа заокупили су политичким питањима, као да је у његовим рукама коверат са Датумом. Оне који нису били лично присутни, сутрадан је интересовало како то да је било само стотинак Чачана у публици, требало је леп повод претворити у „случај“, јер изгледа само то продаје новине и интересује њихове редакције.
Догађаји који нису забележени
Онај ко је требао да дође, уважени Петер Хандке, био је ту са својим преводиоцем Жарком Радаковићем и пријатељем, песником и академиком, добитником Дисовог одличја за 1995. годину, Милованом Данојлићем. Нису се питали носиоци јавног мњења откуда они у Дисовом завичају, да су одбили хонорар, да Хандке није желео да буде смештен у апартману, већ је тражио једнокреветну собу какве су биле резервисане за остале. Петер Хандке је уважио песника Владислава Петковића Диса и „Дисово пролеће“ више него иједан српски политичар, па и онај локални, јер је једино он за све ове године, са свећом у руци у цркви Светог Архангела Гаврила у Заблаћу, у којој је 2. марта 1880. године по старом календар, крштен родоначелник српске модерне, стајао цео парастос, прекрстио се сенима трагичног српског песника, узео жито и вино како то православни обичај налаже и потом разгледао крајпуташе у порти цркве, са свештеником Мирковићем у дворишту попио ракију и на крају се изљубили као да се знају сто година.
То јавно мњење треба да зна, да пренесе покољењима, јер то је живот, истина, то се догодило у Заблаћу и Чачку овог маја. Када ће то један српски званичник да уради? Још да доведе телевизијску екипу из Немачке да снима Србију, њену културу, манастире, простодушне и љубазне, непосредне људе, у Народном музеју слика набијање на колац Срба побуњених против турског ропства и покаже Европи шта се кроз векове чинило овом слободарском народу на Балкану. За културу градова у Србији ван Београда телевизијске екипе са националном фрекфренцијом немају времена и интерес, све је остављено вољи уредника дописничких мрежа где их има и екипама на терену, мада би сви они радо ишли у иностранство и снимали туђе културне догађаје и пределе.
Нека племенити гест великог човека Петера Хандкеа, који је осведочени борац за правду и истину, пријатељ српског народа, његове традиције и историје, као што су били некада Гете и Арчибалд Рајс, растера „помрчину која је притиснула наше дане“. Петер Хандке се потрудио да преведе на немачки једну од најлепших песама испевану на српском језику „Можда спава“, чак да је чита штампану ћирилицом. Зар има достојанственијег чина и признања песнику Дису и организатору?! У твом селу то не могу никако да ти опросте.
Ко чини помрчину гушћом и удварајући се политичарима свих нивоа, дневнополитичким догађајима, разним пигмејима и продавцима магле, кривотвори стварност, прећуткује је, оставља лажну слику о ионако тешком и злом времену, није тешко дати одговор. Питају ли се креатори јавног мњења „Куда ћемо од светлости и од суда“ кад за то дође време.
Дис ће и без њих бити институција српске културе и „са очима изван сваког зла“ гледати у нас с невиних даљина.
А Петер Хандке је, нажалост, само један.
У Чачку, 6. јун 2013. године
Даница Оташевић,
директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ и
директор манифестације „Дисово пролеће“