Као да се ратни Београд поново јавио на тренутак – тако је у четвртак, 13. новембра, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” започела промоција романа „Рат и сан” аутора Богдана Максимовића. О делу је говорила Александра Мишић, док је сам аутор откривао мање познате детаље о процесу писања и причама које стоје иза романа. Вечери су додатну димензију дали драмско читање Милоша Стојановића и музичка интерпретација Милоша В. Николића, професора на Музичкој академији. Програм је водила Јелена Чакаревић.

Богдан Максимовић (Београд, 1946) је новинар, уредник и књижевник који се након дугогодишњег рада на радију од 2007. године посветио искључиво писању. Објавио је више прозних књига, међу којима су „Сенке и смрти”, „Портрет ветра”, „Искушеник”, „Вулканско острво” и „Рат и сан”. Његов најновији роман прати београдску породицу Ђорђевић у вихору Другог светског рата, где се лични и идеолошки сукоби, нарочито између оца ројалисте и сина комунисте, драматично одражавају кроз историјске ломове. Максимовић документаристички и понекад натуралистички осветљава бомбардовање Београда, логор на Сајмишту, Сремски фронт и Голи оток, док мотив снова најављује трагичне исходе ликова. Једна од порука романа је да су логори порази човечанства, а да повратак у невиност није могућ. При крају дела описана је васкршња литургија у логору, која носи поруку да живот побеђује чак и у најтежим условима.

Аутор је говорио о својој инспирацији и процесу стварања: „Радио сам на роману седам година, прикупљао грађу, слушао сведочења људи. Деда ми је био модел за главног јунака – хирург, широког образовања, енергични антикомуниста и ројалиста. Ово је романсирана породична сага, омаж мом деди. Трудио сам се да останем идеолошки неутралан и да прикажем оно што је заиста било.”

Александра Мишић је истакла да је „Рат и сан” епопеја о једној добростојећој породици интелектуалаца коју је рат упропастио и да је између осталог подсећа на поједине велике романе као што је „Тихи Дон”. Она је нагласила да ниједан рат никада није донео истинске победнике, већ само „црнину и ордење”, како је говорио Мића Миловановић, кога је те вечери и упознала са аутором. Мишић је додала да је роман тежак, захтеван и обиман, са бруталним и натуралистичким сценама, али да је у потпуности вредан читања.

Промоција је показала да књижевност и даље има снагу да повезује људе и подстиче размишљање о прошлости и судбинама. Вечер је истакла значај уметничког преноса историјских догађаја и личних прича, као и могућност да литература буде мост између прошлости и садашњости. Новац од продаје романа аутор је наменио у хуманитарне сврхе, што је додатно нагласило друштвени значај овог књижевног догађаја.

Текст: Марија Радуловић

Фотографије: Александар Вукајловић