На поезију која је од 7. марта до 27. маја 2016. године била део свакодневног живота Чачка, и где је на „Дисовом пролећу“ овогодишњи лауреат Томислав Маринковић „нашао све оно чега нема на другим местима“, спуштена је завеса доделом Дисове наградe. Завршне свечаности под називом „Издвојене тишине Томислава Маринковића“ одржане су у петак, 27. маја на Великој сцени Дома културе, а у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ и Одбора Дисовог пролећа.Тако је завршен пут од 80 дана који је обухватио 27 различитих програмских садржаја, пет конкурса, четири објављене публикације и посету од више од 2000 појединаца, како је истакао др Богдан Трифуновић, директор Градске библиотеке у поздравној речи.
„Уважавајући шири контекст времена у коме живимо сматрамо да је неопходна даља и значајнија подршка манифестацији која значајно доприноси препознатљивости изван граница државе, јер смо „Дисово пролеће“ започели у марту са идејом континуитета потврђених уметничких вредности као одраза виталности културе којим она превазилази време свог настанка. Мало је других области људског стваралаштва из прошлости којима се данас толико дивимо као културној“, казао је на финалној свечаности директор Библиотеке и захвалио колективу који поред основних задужења библиотекара, књижничара, књиговезаца, техничких радника преузимају и „обавезе организатора програма, маркетинга, уредника издања, аутора текстова, лектора и коректора, преводилаца, сниматеља, тонаца, сценариста, водитеља, декоратера, возача и носача како би се Дисове свечаности несметано и достојно одвијале“.
„Језик поезије данас је драгоценији него икад. Он је један од ретких доказа да људско у нама и око нас још преживљује и постоји као гарант нашег опстанка. Свуда око нас постоје невидљива врата кроз која можемо закорачити у свет поезије.“ Та врата поезије на 53. „Дисовом пролећу“ отварала је стиховима Томислава Маринковића драмска уметница Рада Ђуричин.
Зашто је Томислав Маринковић заслужио да се нађе на Дисовом песничком ђердану одговарали су чланови жирија: Васа Павковић, Горан Максимовић и Ђорђе Деспић. „Мало је песника између чијег живота и дела постоји такав склад“, рекао је Васа Павковић, док је Горан Максимовић, декан Филозофског факултета у Нишу, истакао аутентичност Маринковићевог песништва у коме нема туђица и у чијој се лирици „јасно са нејасним спаја“.
Овогодишњи лауреат Дисовог пролећа тишину сматра царством поезије и најлепшом музиком, а лепоту музике дочарале су ученице Музичке школе „Др Војислав Вучковић“, Александра Перић аријом из опере „Кармен“ уз клавирску пратњу Иве Вуковић.
„Пишући из усамљеничког, али врло отвореног интелектуалног простора, песник Томислав Маринковић изабрао је утишано виђење света, а у одређеним моментима свог песништва, исписујући обичан живот долазио у тајанствен, неслутљив дослух са мотивима и темама Дисове лирике“, стоји у образложењу жирија Дисове награде чију плакету је лауреату уручио директор Библиотеке, Богдан Трифуновић, а новчани део награде у име Града Чачка градоначелник мр Војислав Илић.
„Многи парадокси су обележили Дисов живот. Један од њих је тај да је њему, који ништа није очекивао од будућности, будућност широм отворила своја врата, даривајући му славу и место у самом врху српског песништава. Првобитно оцењене као израз декаденције, његове непревазиђене песме, са одушевљењем су прихватиле и следиле њихов модернистички ток све потоње генерације српских песника. У низу парадокса вреди поменути дса је Дис напустивши завичај у раној младости, био упућен на неизвесна лутања, потуцања и сиротовања, да би после свих упијених даљина и проживљених патњи, његово име нераскидиво било везано за Чачак и Заблаће. Одлазећи из њега и нашавши у поезији оно чега није било у животу, Дис се заувек вратио свом завичају“, рекао је Томислав Маринковић у својој беседи.
Кроз „Издвојене тишине Томислава Маринковића“ за који је сценарио написала Марија Радуловић, малобројне поклонике поезије водили су Маријана Лазић и Слободан Николић.
