„Унутрашњи видици“ Душка Јевтовића
Бројној породици завичајних стваралаца придружио се почетком године и Душко Јевтовић са књигом „Унутрашњи видици“, у издању чачанске Графике „Јуреш“. Са прозним првенцем Душка Јевтовића, правника по образовању, Чачак је добио још једну аутобиографску причу која одсликава и бележи атмосверу града и размишљање генерације рођене средином прошлог века. Нова завичајна књига нашла се на изложби „Штампана реч 2011.“ а Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ уприличила је несвакидашњу промоцију и завичајно дружење у уторак , 21. фебруара у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. Носталгично тиховање, наде, страхове и унутрашњи свет главног јунака Видака Жудића, илити Душка Јевтовића, бројној публици, пријатељима и школским друговима приближили су свако из свог угла Милица Баковић, библиотекар-саветник и рецензент књиге , Владимир Димитријевић, професор српске књижевности у чачанској гимназији и сам аутор. Записе о једној генерацији надахнуто је казивао Слободан Николић, професор Гимназије, а водитељ је био Љубиша Ћирковић, Јевтовићев школски друг.
Душко Јевтовић рођен је 1954.године у Горњем Милановцу, али са десет година долази са мајком у Чачак и ту наставља основношколско образовање и завршава Гимназију школске 1972/73.године. Небо над Овчаром и Кабларом, шум топола поред Мораве, специфичан чачански дух, топлина породичног дома и поштовање према знању и књижевности које је понео из Гимназије, трајно су га определили да се осећа Чачанином и после четири деценије живота и рада у Београду. Завршио је Правни факултет и цео радни век провео у служби ове професије. Пре „Унутрашњих видика“ Јевтовић је имао „излет“ у поезију коју је осамдесетих година прошлог века кратко објављивао у часописима „Градац“, „Венац“ и „Алманаху мајске смотре писаца аматера Београда“. Писао је и приче које је објављивао 1988. и 1989. године у радио емисији „Озон“. Ожењен је Рускињом и отац студенткиње права Александре. На препоруку пријатеља из Чачка свој књижевни првенац поверио је на штампу Графици „ Јуреш“, и, како каже, све уплео у топлу чачанску причу, којом је још једном потврђена снага и предусретљивост овог града и његових житеља.
Исписујући скоро на пет стотина страна своје „унутрашње видике“, Душко Јевтовић се одужио својој генерацији на најлепши начин, а сем професора и другова, јунак његове књиге је и једна школа – чачанска Гимназија. Ову књигу уобличила је љубав према вољенима како стоји у посвети: мајци Милевици, очуху Радивоју, брату и сестри, професору књижевности Бошку Ћаловићу, супрузи, кћерци, друговима Гари, Новаку и другима, житељима Ужичке улице у Чачку… Јевтовићеве „Видике“ је обликовала и бројна плејада писаца које је читао и који су га градили као човека, од Достојевског, Толстоја, Андрића, Ћопића, Шантића, Диса, Настасијевића, Оскара Вајда, Бодлера, Шекспира и Рилкеа, до владике Николаја Велимировића, Јустина Поповића и светих јеванђеља.
Вођен љубављу и православним духом, Душко Јевтовић је спознао да „Победа над искушењима победа је над смрћу“. Та начела светле у његовом животу, а сада их дели и са својим будућим читаоцима.