Иако је целог живота „ желео да буде непознат и заборављен са истим жаром и истом болном осетљивошћу са којом други желе да буду гласовити и славни“, Иву Андрићу то није пошло за руком. Десетог децембра 2011.године навршило се тачно 50 година од доделе Нобелове награде овом великану српске и југословенске културе, а тим поводом у Србији и ширем региону одржане су бројне манифестације, објављене нове књиге , па је прича о причању, али и читању, поново у жижи јавности. „Приповедач и његово дело треба да служе човеку и човечности“, истакао је Иво Андрић у беседи поводом доделе Нобелове награде. Богато Андрићево дело то чини и данас не само на српском, него и на 49 језика света.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ још једном се укључила у обележавање овог великој јубилеја за српску културу – најпре су у марту, у оквиру манифестације 48. Дисово пролеће, промовисане Андрићеве приче у издању „Дерете“, а 17.децембра у 18 часова у Галерији „Рисим“, биће организована изложба „Иво Андрић – писац и дипломата“ коју је припремила Татјана Корићанац, кустос Музеја града Београда.
У част нашег јединог нобеловца, а поводом Дана града Чачка, Библиотека организује изложбу плаката/панела који „прате“ места у којима је писац и дипломата Иво Андрић живео и службовао. Ова поставка аутора Татјане Корићанац обишла је многа места у Србији, али и Европи и свуда је побудила велико интересовање. Изложба „Иво Андрић – писац и дипломата“ допуњена је Андрићевим делима из богатих фондова Градске библиотеке које је припремила Милица Баковић, библиотекар саветник. Интересантно је да ће посетиоци Галерије „Рисим“ од 17. децембра ове, до 15. јануара 2012. године моћи да виде и Андрићеву дипломатску одору и кофер. На свечаности нобеловцу у част говориће Даница Јововић Продановић, директор Музеја града Београда, Даница Оташевић, директор Градске библиотеке и Мијенко Пајић, актуелни добитник Андрићеве награде за приповетку. Текстове из Андрићеве беседе говориће Слободан Николић, професор чачанске Гимназије, а изложбу прати и видео запис из пишчевог живота који је овековечен на фотографијама које Градска библиотека баштини у легату Синише Пауновића. Драгољуб Дуде Лукић извешће на усној хармоници омиљене песме Нобеловца Андрића („Тихо ноћи“, „О јесење дуге ноћи“…)
„За мене је најбоље кад ја пишем, а не говорим, и кад се о мени не пише и не говори“, написао је Иво Андрић у „Знаковима поред пута“. Време потврђије да је немогуће не говорити о Андрићу и његовом делу које на најбољи могући начин служи човеку и човечности.
Иво Андрић рођен је 9.октобра 1892.године у Травнику, основну школу завршио је у Вишеграду, а матурирао 1912. гимназију у Сарајеву.Словенску књижевност и историју студира у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу где је и докторирао 1924.године с тезом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.
Прву песму објавио је 30.септембра 1911.године у часопису „Босанска вида“, а књигу лирске прозе „Ex ponto“ 1918. у Загребу. Као припадника „Младе Босне“ аустријске власти га хапсе почетком Првог светског рата па ће све до 1917. тамновати по казаматима Сплита, Шибеника и Марибора. По завршетку рата Андрић 1921. ступа у дипломатску службу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца где ће у разним представништвима од Ватикана, Рима, Беча, Трста, Париза, Мадрида, Женеве до Берлина остати све до 1941.године. Други светски рат проводи у Београду када настају његова капитална дела „На Дрини ћиприја“, „Травничка хроника“ и бројне приповетке.
Почетком марта 1945.године први пут је штампан роман „ На Дрини ћиприја“ који ће потом доживети бројна издања и Андрића препоручити Комитету за Нобелову награду која му је уручена 10.децембра 1961.године у Стокхолму.
Иво Андрић умро је 13.марта 1975.године у Београду , а урна са његовим пепелом почива у Алеји великана на Новом гробљу. О богатој заоставштини нашег јединог нобеловца брину се Музеј града Београда и Задужбина Иве Андрића. Као и читаоци, нове генерације поклоника Андрићевих прича и приповедања, који га изнова читају и „отржу од живота и заборава“.