Објављујемо приређени текст колегинице Оливере Недељковић о Косари К. Цветковић, који је прочитан на промоцији 17. броја часописа „Глас библиотеке“ 21. јула 2011, као илустрацију дела текстова из новог броја који се баве завичајном баштином Чачка. Целокупан текст са библиографијом Косаре К. Цветковић колегинице Недељковић објављен је у „Гласу библиотеке“ 17/2010, стр. 89-124.
Оливера Недељковић
КОСАРА К. ЦВЕТКОВИЋ – ЖИВОТ ПРЕВЕДЕН У КЊИГЕ
(текст припремљен за читање на промоцији часописа)
Име Косаре К. Цветковић (рођене 1868. године у Горњем Милановцу, преминуле 1953. године у Београду) данас скоро искључиво живи испод наслова већ пожутелих српских издања Достојевског, Чехова, Тургењева, Куприна, Љескова и других руских књижевника. Познато је тек покојем слависти или пробирљивом читаоцу, који се, у властитој потрази за смислом, изнова враћа класицима. Све до сада публиковане чињенице о животу и стваралаштву ове женe ренесансног духа, бројних дарова и широких интересовања, књижевнице, преводиоца са руског језика, приређивача запажених књига намењених најмлађим читаоцима, хроничара, кореспондента значајних стваралаца, полиглоте, виртуоза на виолини и флаути, ликовне уметнице која се бавила карикатуром, илустрацијом, калиграфијом, па чак и фотографијом, заузимају простор мањи од два штампарска табака. А управо на толико страница је, очајавајући над узалудношћу човекових напора, сву тајну људског живота сместио писац кога је Цветковићева понајвише преводила, Фјодор Михајлович Достојевски. Али и са тих страница које су прикупљене током рада на њеној библиографији, за ову прилику издвајамо тек оне податке који истовремено представљају и одломке из културне историје Чачка и околине
Будућа уметница, одрастајући у сенци смрти мајке, браће и сестара, детињство проводи у местима службовања оца Кузмана – у Милановцу, Алексинцу и Крушевцу. Због новог премештаја главе породице, човека који се својим идеалима и стремљењима издваја из паланачке атмосфере сваке од ових вароши, породица Цветковић 1875. године пристиже у Чачак. Овде ће Кузман Цветковић напредовати у служби и у пензију отићи као судија. Његова милолика кћи Косара, у оцу је видела снажну потпору и неприкосновени узор, па уз њега у вароши на Западној Морави стиче солидну основу за даље усавршавање и већ тада показује неке од својих талената. Чачанску Гимназију она завршава у генерацији са Јашом Продановићем 1882/83. године, а пријатељство из школских дана овековечено је и у њиховим библиографијама: за збирку преведених Чеховљевих приповедака, коју је 1922. године Косара К. Цветковић објавила у Српској књижевној задрузи, предговор је написао управо њен школски друг и исписник, Продановић.
Иако је имала могућност да започне свој професионални пут као помоћница на Вишој женској школи, коју завршава са одличним успехом и свим похвалама, верна својим младалачким идеалима, жељна да просвећује нове генерације, а вероватно чезнући и да буде што ближе оцу, Косара Цветковић ступа на дужност учитељице, најпре у у Горњем Милановцу, потом у Гучи, а убрзо са службом долази у Чачак. Изгледало је да ће ова веома перспективна, савесна и агилна учитељица наћи свој мир у средини у којој је стасала и за коју је породично била везана, али су крах идеала и губитак ентузијазма, који се у то време, без подсмешљивости, називао нашом лепом речју занос, скоро неминовно чекали и њу. Разлоге дубоког разочарења које је доживела и који су је погодили толико да је чак напустила службу, образлаже Милисав Протић бележећи да је Косара К. Цветковић, поред ревности у свом послу, несебично помагала у настави и својој колегиници Мајзнер, која је због самоубиства мужа, наставника гимназије, била и душевно и физички сломљена. Ипак, упркос томе што је била једна од најбољих учитељица, Цветковићева је тада оцењена рђавом оценом. Једва пребродивши ужасну неправду, ова млада жена наставља да негује своје таленте. Без предаха ради портрете и пејзаже, а са истом страшћу довршава бројне илустрације, као и карикатуре политичких првака и виђенијих Чачана. Оне изазивају велику знатижељу, па и љутњу суграђана, додатно заинтригираних псеудонимом Офелија којим су биле потписане у чувеном шаљивом листу Брка. Према непотврђеном сведочењу савременика, из тог периода потичу два обимна албума са преко 120 цртежа, акварела и графика на којима је Косара К. Цветковић овековечила Чачак и околину. У време најдубљих разочарења, сарађује са чувеним часописом за децу Невен. Ту сарадњу прати драгоцена преписка са уредником, песником Јованом Јовановићем Змајем, који је своја благонаклона писма младој сарадници још као гимназијалки слао управо на чачанску адресу.
Оставши, по очевој смрти без средстава за живот, Косара К. Цветковић је била принуђена да се врати у учитељску службу. Бројне су школе, међу којима су опет и оне чачанском крају, уписане у досије ове просветне раднице. Тежак живот провинцијске учитељице, на заузимање оних који су се уверили у њену стручност и високе моралне квалитете, најзад бива прекинут 1894. године, када се запошљава као наставница цртања, а касније по потреби, и земљописа и писања, тамо где је и требало да започне свој професионални пут, на Вишој женској школи у Београду. Пензионисана је 1924. године као професор Друге женске гимназије. У деценијама које су уследиле после тога, у потпуности се посветила превођењу. За три деценије, не посустајући до дубоке старости, начинила је прави преводилачки подвиг и превела за наше читаоце читаву једну библиотеку руске књижевности.
Узорити живот у коме је рад претворен у завет, и дело Косаре К. Цветковић заслужују много више ова два штампана табака и ове приче сажете у неколико минута. Пре свега, заслужују наше занимање, упорност у трагању за њеном заоставштином, а надасве трајан спомен у завичају и средини која се о њу огрешила. Ово подсећање на њен живот и дело, стога има и тежину опомене: наиме, и овај и бројни други примери из давних дана подсећају нас да овакве неопростиве грешке више не бисмо смели поновити, нарочито према оним ствараоцима са којима имамо част и срећу да будемо и суграђани и савременици.