На основу члана 9. и 10. Правила о организовању песничке манифестације „Дисово пролеће“, жири за доделу Дисове награде у саставу: проф. др Радивоје Микић, председник жирија, Никола Вујчић и др Јана Алексић, чланови жирија, на састанцима одржаним 7. марта 2017. у Београду и 15. 3. 2017. у Чачку једногласно је донео одлуку да се Дисова награда за 2017. додели песникињи Злати Коцић из Београда.
Образложење
Злата Коцић (1950, Жељево код Сврљига), песникиња, преводилац и есејиста је у књижевност ушла 1982. године, објавивши књигу Клопка за сенку. Од тог тренутка до данас објавила је десет књига песама и постала један од најбољих савремених српских песника. Снажно ослоњена на фоклорно-митолошку традицију, на једној страни, и искуство књижевне авангарде, на другој страни, Злата Коцић је изградила песнички свет, чија је основна карактеристика дубока сакрализација света и живота. Ова димензија њене поезије је посебно дошла до изражаја у књизи Лазареве лестве (2003), а она има средишњу улогу и у књигама Мелод на води (2008) и Бело пуле (2014). Поезију Злате Коцић, исто тако, карактерише и посебна брига за језички израз, односно склоност ка оној врсти грађења нових речи за коју је велики песник Иван В. Лалић сматрао да може бити разлог да Злата Коцић буде проглашена „за Кодерову кћи“. Поред језика, Злата Коцић посебну бригу посвећује композицији својих песама, циклуса и збирки, и та њена песничка скрупулозност указује на потребу за достизање високих артистичких домета. И по томе је Злата Коцић не само јединствена појава у савременој српској књижевности, већ и један од најбољих српских песника данас.
У Чачку, 15. март 2017. године
Жири за доделу Дисове награде
проф. др Радивоје Микић
Никола Вујчић
др Јана Алексић
Злата Коцић, добитник Дисове награде за 2017. годину
Песникиња, преводилац и есејиста Злата Коцић рођена је 31. августа 1950. године у Жељеву код Сврљига. Основну школу завршила је у Сврљигу, а Гимназију у Књажевцу. Дипломирала је на Групи за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Радила је као гимназијски професор, лектор-редактор и уредник у издавачкој кући „Нолит”. Усавршавала се на студијским боравцима у Русији. Живи и ствара у Београду.
Пише поезију, поетску прозу, драмске поетске текстове, студије о домаћој и иностраној поезији и прози, као и есеје. Објавила је песничке књиге: Клопка за сенку (1982), Оро око гротла (1990), Ребро (1993), Гнездо и купола (1995), Полог : поетска проза (1999), Ваздушне фреске (1999), Лазареве лестве (2003, 2010), Мелод на води (2008), Биберче (2014), Бело пуле (2014), Le piéton au large (Пешак на пучини): избор (српско-француско издање, 2014), Сиринова скала : избор (српско-руско издање, 2014).
Аутор је поетско-драмских дела Проклетије (са Иваном Растегорцем и Војиславом Донићем, 1993), Руб (1996) и Добро јутро, водо (1999).
Песме су јој превођене на руски, енглески, француски, бугарски, кинески, јерменски, немачки, румунски и друге језике и заступљене су у бројним антологијама. О њеној поезији објављена су два зборника критичких текстова са библиографијом: Поезија Злате Коцић : зборник радова, Матица српска, Нови Сад, 2006 и Злата Коцић, песникиња : зборник, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2007.
Књигу огледа Ртањска светила (1996) посветила је поезији Миодрага Павловића.
Објавила је препеве поезије руских песника (Ломоносова, Пушкина, Цветајеве, Ахматове, Хлебњикова, Бродског, Јелене Шварц, Олге Седакове, Александра Радашкјевича), као и преводе прозе Булгакова, Буњина, Распутина и других руских књижевника.
За песнички опус добила је „Змајеву награду”, „Жичку хрисовуљу”, награде „Раде Драинац”, „Јефимијин вез”, „Заплањски Орфеј”, „Гордана Тодоровић”, „Ramonda Serbica”, а за преводилаштво је награђена признањима „Ђура Даничић”, „Јован Максимовић” и „Нолитовом наградом”. За поетско-драмски текст припала јој је Награда ФЕДОР.
ВРТ
Тог врта више нема, али добро ми је
у њему. Тихо пева бобица гримизна.
Из траве у којој лежим, преко венца
планинског истискује јутро, подне, ноћ.
Док се казаљке не врате на осмејак сунчев,
ослушкујем облутак: тврдо ћути, а жилице
титрају, најзад рибизли припева. Од тога
почело је, од благословене тишине: склада
будућег. Од немоћи да уздржим се, не заустим.
Немоћи да изустим то сагласје: сунца,
облутка, лахора, хора ливадског.
Костобољу, змије, припустићу касније.
Али да никог, никако не ућуткају.
Док ја пољем, морем, мој врт – за мном.
Све моје сени, пахуље, моји платани и
куглице им семене. У барку ону све нежно
да спустим: у ноту на линији пучине.
До миле воље, све нек се
у својој истини купа.