Турска власт на простору Србије званично је започела 1459. године падом српске деспотовине и града Смедерева. Турци су освајали српске градове, претварали их у касабе, рушили православне светиње, градили џамије.Ни Чачак није поштеђен као ни манастир Богородице Градачке, задужбине жупана Страцимира. Први освајач града Хајрудин емин до темеља је спалио манастир, џамију није саградио а све време је чуо звона која ће га на крају отерати у смрт.
Манстирска звона добијена су на поклон од митрополита Нићифора 1454. године, о коме историја нема поуздане податке, али се зна да их је излио чувени дубровачки звоноливац и тополивац Радое Милишић. Приликом прве турске опсаде града звона су нетрагом нестала. Тајну, како списатељица лирски представља, тишу од смрти, чуваће и у гроб са собом ће понети одбегли дубровачки алхемичар Николо, инок Василије и инок Симеон, калуђери манастира Никоље.
Ово је изузетна историјска приповест о времену страдања, испричана дирљивом лирском нотом која код читалаца буди снажне емоције. Смештена у 15. век прича има тежину и универзалност коју јој дају ликови који је красе од прве до последње странице. Од Дубровчана Родрига , Марије, Никола и Бернадете Бартоло до српске једре девојке Мионе, немира и опсесије Хајрудин емина, преко честитих калуђера Василија и Симеона, храброг Стјепана, харамбаше Вука, слугу Тодора и Митра, Срба потчињених Хајкрудиновој власти, видимо сплет различитих судбина, животних тешкоћа, страсти, вере, надања, борбе, заблуда и несреће. Сваки лик има своју записану судбину а сви они бираним речима и психолошким портретом који о њима списатељица даје заслужују да се над димензијама њиховог животног страдања дубоко замислимо.
Историјски вртлози, личне несреће, страсти и Божија промисао лебде над сваким од лирски извајаних јунака приче. Манастир је у тишини чувао тајну несталих звона која је откривена онда када је Божија воља то хтела и када је за то дошло време-четири века касније недалеко од цркве која се данас зове црква светог Вазнесења Господњег.
Душица Брковић