Нема сумње да ће трећи роман „Знамење анђела“ Дејана Стојиљковић бити бестселер. Кредит добијен од читалаца за романе „Константиново раскршће“ и „Дуге ноћи и црне заставе“ то предвиђа, али и садржај нове књиге за коју је аутор изабрао време пред, и после, доношења Миланског едикта, а за главног јунака центуриона Флавија Валерија Константина, будућег императора који је признао хришћанство и основао Нови Рим на истоку, односно Византију. Годишњица Миланског едикта, интересовање јавности за римске цареве који потичу са балканских простора, канонизовање у свеце Константина и његове мајке Јелене, али и Георгија (Ђорђа) и Димитрија из Салонике, личности из овог романа, повећавају глад за оваквом литературом. Дејан Стојиљковић и сам рођен у Нишу, римском Наисусу, добро је проучио време и историјска факта Горње Мезије и других римских провинција све до Хадријановог зида у Британији где је владао цезар Констанције Хлор, Константинов отац.
Управо у персијској пустињи у Малој Азији, у логору цезара Галерија, званог Говедар, једног од четири сувладара римског царства, 286.године нове ере почиње прича о младом Константину и новој, Назарећаниновој вери, која се ширила са истока. Стварне историјске личности, догађаји који су се збили, градови, предања, уткани су у роман који размотава клупко преобраћања једног младића у владара и реформатора. Знамења анђела Константин не препознаје на почетку, мораће прво да освоји Рим, да се као и његов отац Јелене, одрекне љубави прве жене Минервине и сина Криспа, да пристане зарад царства на политички брак и губитак драгих особа, да пролије много крви и принесе жртава док „небо не освоји врлином“. Константин је одустао од традиције и старих богова које си могао да поткупљујеш жртвама и поклонима, желео је новог бога, који је у исто време и Бог и човек… А Исус је то био… „Таквом богу желим да поверим бесмртну душу“, казао је Константин у тренутку када се пред одсудну битку за Рим указало знамење – два укрштена прстена са крилима, знак божаског трона. Едикт који је са августом Лицијем потписао 313. године дозвољавао је да свако остане у својој вери и обичајима. Константин је, за разлику од пријатеља генерала Георгија и Димитрија, који су се жртвовали за нову веру, био изабран „да буде божански престо на земљи“ и „руком додирне Сунце“. Како је историја променила ток, о снази вере, љубави и пријатељства, пише Дејан Стојиљковић у роману „Знамење анђела“.
Даница Оташевић