Нови роман “Врло мало светлости” (2010), у издању “Агоре” из Зрењанина, пето је прозно дело Владана Матијевића, добитника Андрићеве награде за збирку прича “Прилично мртви” и Нинове награде за роман “Писац издалека” из 2003. године.
Композицију овог романа-омнибуса чине три приче, све исприповедане у првом лицу, врло сугестивно. Прва прича под насловом “Истопити Ендија Ворхола”, написана у епистоларној форми, кроз десет писама главне јунакиње, америчке историчарке уметности Хилари Хадсон уводи нас у причу о сну, лајтмотиву овог романа. Хилари, до јуче успешна, а сада болесна девојка сања кошмарне снове с времена на време. Аутор пише о утицају сна на стварност, као и о сну у функцији предсказања будућности. Мотив сна се разрађује у другој причи “Крчмити ситну душу” коју прича Милутин Чабриновић, бивши министар у влади пре демократских промена у Србији, а сада алкохоличар, да би у трећем делу мотив сна постао доминантан. Трећа прича исприповедана у форми дневничких записа апсолвента филозофије Ђорђа Истине, насловљена је “Окајавати Јулијану Ранковић” и састављена је од десет забележака о сну.
Све три приче спајају снови неприлагођених људи у свету померених вредности у којима покушавају да опстану. Главни ликови су савременици, живе на различитим географским поднебљима, али су повезани, а њихови снови и животи се прожимају.
Матијевић у свом новом роману пише о поп-арту, политици, религији, међуљудским односима, слабостима породице с краја двадесетог века, посматрајући их кроз призму ликова који виде “врло мало светлости”, тј. покушавају да нађу излаз из мрака, свако на свој начин.
Марија Радуловић