Ђита Николин, Тима Тишлер, Просвета, 2004.
Роман „Тима Тишлер” је једно од оних дела које (не)оправдано купе прашину на библиотечким полицама. За разлику од неких новијих бестселера, ово дело се не крије иза звучног имена свог аутора и медијске извиканости.
Главна личност романа је столар Јевтимије Томић из села Крушар, на обали Велике Мораве. Приповедајући његову судбину, аутор говори и о судбини стотина хиљада српских ратних заробљеника који су завршили у немачким заробљеничким логорима после неславног завршетка Априлског рата 1941. године. Ово дело убедљиво говори о психологији победника и поражених у рату, и колико је мала разлика између националног узлета и поноса победника, и јада и стида пораженог народа. Пример нацистичке Немачке само потврђује да је то, у ствари, само илузија, пошто су на крају, увек, сви губитници. Поука романа је да не постоји колективна победа, већ само индивидуална.
Јефтимије Томић је, иако ратни заробљеник, напустио и жртвовао све због љубави према Немици, жени високо рангираног немачког официра, који је своју ратну каријеру завршио у рушевинама Стаљинграда, заједно са уништеном Паулусовом 6-том армијом. У роману се помињу и неке чињенице које је послератна антифашистичка традиција покушала да сакрије: да Немци нису „исконски” непријатељи, а да су савезници варљиви пријатељи. Ђита Николин приказује драматичну ситуацију у којој неколико српских бивших ратних заробљеника, одмах након завршетка рата, губе своје животе у очајничком покушају да малобројне житеље немачког села Ломниц, углавном старије људе, жене и децу, спасу од одмазде совјетских и пољских заробљеника, који су дуго чекали тренутак за освету.
Аутор романа је родом из Лесковца, али живи и ради у Сједињеним Америчким Државама. У својим делима посвећује пажњу заборављеном делу српског народа који је живео и умирао у туђини.
Мирко Дрманац