Ова књига је права “пуслица“ за “читаоце – екстремисте“.
Што би се осталих тицало, нека изволе-премда је за појединце већ касно“
Овим речима, познати српски писац Радован Бели Марковић, дао је најбољу оцену и препоруку за читање приче прерасле у роман свог млађег “колеге по перу“ Милана Јанковића “Срп над Еверестом“. На 17. конкурсу “Милутин Ускоковић“, ово дело проглашено је за најбољу савремену приповетку написану на српском језику 2009. године, а аутор је понео прву награду.
Милан Јанковић рођен је у Пожаревцу, где је познат и као гитариста рок група “Хогар“ и “Тамо далеко“, а аутор је и још четири романа: “Псалми хулитељства“, “Аврамов жртвеник“, “Ђаво у цик зоре“ и “Детињство вечности“. Заљубљеник у рок музику, одрастао је уз митове о најзначајнијим музичарима и најпознатијим именима светске рок сцене. До животне зрелости стигао је осамдесетих година двадесетог века, које су почетак краја “Југо-бајке“, чију су стварност живели његови родитељи.
И главна јунакиња дела, писцу блиска и по годинама, интелигентна је и снажна девојка, која свој животни образац налази у рок музици, пуна је бунта и одважности и да га покаже. И у детињству и у младости била је спремна на сваку авантуру, а њена највећа љубав био је алпинизам, у коме је вежбала снагу тела и усавршавала снагу ума. Сан свих алпиниста, па и њен – стати на врх Евереста, остао је недосањан. Нажалост, тешка трагедија одузела јој могућност кретања, и завек је везала за постељу. Уместо да несрећу прихвати као крај, доживљава је као почетак борбе, а читаоца води кроз ретроспективу свог живота, која је истовремено и реконструкција личног виђења и доживљаја распада Југославије, губитка драгих особа и свега што је чинило њен живот у једном времену.
Њен бритки ум противи се ограничењима које јој је несрећа наметнула, па снагу црпи из читања и писања, и присећања на своје новинарске текстове, у којима је визионарски наслућивала много тога што ће се касније и догодити. Време испуњава користећи и нову технологију виртуелног путовања уз помоћ друштвених мрежа, али и дружењем са онима који су такође лече са њом, и које назива својим “близанцима по несрећи“.
Где је и да ли уопште постоји перспектива у њеном, рекло би се, заувек омеђеном животу, како жена у њој жели и доживљава љубав, да ли ће у души победити и сопствену и друштвену несрећу која је окружује, и бар тако стати на свој Еверест…? Сазнаћемо читајући дело и тако доказати “да за нас ипак није касно“.
Дубравка Илић