Својим новим романом Сибир, Владимир Кецмановић задржава сада већ препознатљиву, њему својствену форму приповедања. Супротно андрићевској, Кецмановић користи кратку, у неку реку, експресивну реченицу, поигравајући се малим бројем речи и не либећи да оне буду in, retro и out.
Након романа Топ је био врео и Босне, Сибир не долази као расхлађење. Сибир је, ма како то чудно звучало, врео. Реч је српском љубавном трилеру, у који су се овога пута упетљали и додатно га „подгрејали“ Хрвати.
Роман одсликава посрнуће и пропаст данашњег, назови, савременог друштва. Сибир је велика опомена. Можда је начин на који се данас живи in, али роман указује на реалну опасност да ће управо то довести читаво друштво у retro-стање, јер живети у нелегално стеченом богатству и луксузу, распаднутим вредностима и породицама, аморалу и беззакоњу, сталним позивањем на закон, мораће, надамо се, једног дана да постане тотално out.
Кренем. Па станем. Тако би, отприлике, почела ова потресна, данас можда и не тако усамљена, прича. Из Сибира је доживљавамо као истиниту, а волели би смо да није. Сан или јава. Централна радња романа одвија се око исцениране отмице девојке, већ посрнуле у алкохол, дрогу и in-свет, наводно ћерке богатог и утицајног човека. Људи, које упознајемо у њеном окружењу, „леде крв у жилама“, не губе време, међусобно се „покривају“ и разрачунавају.
Претпостављате, њихов живот биће или је већ кратак, баш као и реченице романа.
Након читања Сибира, како многи воле да кажу „у једном даху“, између осталих то све чешће бележи и Sunday Times у својим рецензијама, па нам се, вероватно и то свидело, остајемо потпуно забринути.
Да ли нас је in, retro и out – утицај одвео предалеко, односно приближио стању губљења, пре свега, личног, а затим и колективног идентитета и свести?
Наташа Поповић