Прво издање романа Сањар Ијана Макјуана, једног од најзначајнијих британских савремених прозаиста, београдска Паидеиа објавила је 2006. године у преводу Аријане Божовић. Захваљујући њеном изузетном дару и преводилачкој вештини, и овдашњи читалац заиста може уживати у изузетности и истанчаности Макјуановог стила, узбудљивости и лепоти његовог, само наизглед једноставног, прозног света. То је, засигурно, један од важних разлога што је ово књижевно остварење на српском језику управо доживело своје треће издање.
Остале разлоге што је књига, на чијим корицама је десни од она два замишљена и помало летаргична анђела насликана Рафаеловом руком на чувеној Сикстинској Мадони, стекла своје бројне читаоце на нашем језику, понајпре можемо пронаћи у складности, језгровитости и непретенциозности начина на који је написана. Јер овај роман, у оригиналу објављен 1994. године, јесте, како аутор истиче у уводном поглављу књига за одрасле која говори о једном детету језиком који ће разумети и деца. Пишући овај кратки роман као својеврсну оду ономе што нисмо успели да сачувамо из властитог детињства, Макјуан заправо пише о свемоћи неспутане маште, могућности да се свет преобрази у часу када се пред њим склопе очи, о томе да границу између сна и јаве и није сасвим лако повући, чак иако нам се она чини јасно уочљива, опомињући нас при том да бекство преко те границе није увек одлазак у спокојан, безазлен и сасвим безбедан свет.
У роману сачињеном од уводног поглавља и седам приповедних целина, Макјуан приповеда о десетогодишњем Питеру Фортјуну, занесеном, интровертном и за околину помало загонетном дечаку. Захваљујући бескрајној и необузданој маштовитости, каткад и без посебног подстицаја, он доживљава различите преображаје: у трену се нађе у свету сестриних оживљених лутака, потом постаје остарели мачак који нема ђачких обавеза, а већ у неком од наредних поглавља, он ће се, подстакнут размишљањима о свом брату од тетке који је још увек беба, и сам преобразити у дојенче. Кроз те бројне преображаје, постојаним радом маштовитости којом је обдарен, овај сензибилни и ћутљиви дечак, заправо највише учи о стварном свету у коме живи. Постајући неко други, он најчешће схвата све замке једностраности којима тешко измичу чак и најмудрији међу одраслима. Питер, заправо, тако успева да види стварност са више страна, да боље упозна друго биће, да види свет из његове перспективе и начини макар један корак у туђим ципелама…
Иако је роман намењен деци и одраслима, Макјуан се заправо на страницама Сањара увек обраћа детету. То јесте онај истински малишан који ишчитава његове странице, али још чешће је оно скоро сасвим изгубљено, скоро неповратно заборављено биће у нама који одавно нисмо деца. На тај начин, он нас опомиње да је чак и наша равнодушност према свету својеврсна мистерија. Јер заиста, у овом свету који је препун чудесних догађаја, занимљивих појава, драгоцених бића и дивних прича каква је Сањар Ијана Макјуана, уистину, и јесте права мистерија то што се навикнемо да живимо с мистеријама.
Оливера Недељковић