Андре Бринк (1935) прослављени је јужноафрички књижевник , три пута номинован за Нобелову награду. Један је од првих књижевника који су објавили свету истину о моструозним догађајима у Јужноафричкој републици за време владавине терора беле мањине, над црначком већином, у периоду апартхејда. По његовом роману Бела сезона суше снимљен је и чувени холивудски филм.
У овој првенствено дубоко емотивној, лирској причи о жудњи шездесетогодишњег пензионера према младој станарки, огледа се целокупна ситуација у Јужноафричкој републици након доласка Нелсона Менделе на власт и укидања апартхејда. Пред улазак у нови миленијум ова држава је постала легло освете, безвлашћа, криминала, корупције, дивљања црначких банди који се свете белцима у новом државном систему. Ситуација је промењена, па белце отпуштају са посла и правосуђе је постало корумпирано толико да готово да више и не постоји вера у правосудни систем. У таквој друштвеној клими, где су новине препуне извештаја о бруталним убиствима, силовањима, пљачкама, разбојништвима, један прерано отпуштен са посла пензионер евоцира успомене на свој дотадашњи живот. Рубен Оливије је библиотекар у пензији, чији је породичан живот замро смрћу супруге и одласком синова у Јоханесбург и Сиднеј. На породично имање Рубен прима проблематичну Тесу, девојку која тек треба да нађе своје место у свету који је окружен криминалом и безвлашћем. Лепа, образована, дивља и неспутана Теса буди у Рубену најдубље страсти које он са тешком муком успева да контролише. У његовој причи, поред Тесе, главни ликови су успомена на покојну супругу Ријану, домаћица куће Маргијета, која је и Рубенов главни саветодавац и глас савести, и дух ропкиње из 17. века Антје из Бенгала. Ова несрећна ропкиња чува успомену на прве власнике Рубенове куће и опомиње укућане на предстојеће опасности, спашавајући им животе.
Ова истински нежна и топла прича о емотивном путовању у средиште савести и откривање сопствених најдубљих порива доноси кајање, буди тешке, болне али и лепе успомене, а Рубену доноси упознавање са свим потискиваним чежњама и догађајима о којима није хтео да размишља. Човек који се повукао далеко од града мислећи да је заштићен од криминала, после једног крвавог напада, који се замало трагично завршио, развија свест о себи, о жудњи, о прихватању реалности и неминовности учествовања у стварним догађајима ма колико они били неприхватљиви свима који имају високе моралне норме. Пуштање младе станарке да пронађе своје место у таквом свету и одустајање од утаживања страствене жудње Рубена враћа на пут којим је, како је схватио, и раније требало да крене.
Душица Брковић