Умберто Еко, италијански прозаик, семиотичар, куртуролог и есејиста, рођен је 1932. године у Александрији. Након што је 1954. године завршио Турински универзитет уметности, запошљава се на телевизији, а потом ради као колумниста великог листа Еспресо. Једно време предавао је естетику и теорију културе на универзитету у Милану, Фиренци и Турину. Данас је редован професор семиотике и председник Високе школе хуманистичких наука при Болоњском универзитету. Свој први, а данас већ чувени роман Име руже, Еко објављује 1980. године и за њега добија престижну награду Стрега. Следе романи Фукоово клатно, Острво дана пређашњег, Баудолино и Тајанствени пламен краљице Лоане. Поред поменутог, Еко је писао и есеје, сабране списе, расправе о семиотици, а свакако треба поменути и његова дела Историја лепоте и Историја ружноће, својеврсне расправе о уметности и естетици.

У свом новом роману Прашко гробље, Еко се враћа теми коју је начео у својим претходним делима, теми интрига и завера. Радња романа смештена је у 19. век, у време Гарибалдијевог похода и уједињења Италије, у време француско – пруског сукоба, афере Драјфус и многих других великих и занимљивих догађаја за које ће се испоставити да су дело сплеткарења једног јединог човека. Центар овог књижевног дела је заправо прича како су настали тајни списи названи Протоколи сионских мудраца. Ову причу Еко започиње још у роману Фукоово клатно. Наиме, наводно се на прашком гробљу окупило 12 рабина из Европе, који су имали циљ да створе план по коме ће Јевреји потпуно завладати светом…

Читајући роман Прашко гробље, ми заправо пратимо живот старијег човека који се буди у свом париском стану и покушава да се сети ко је. Методом доктора Фројда, са којим је пар пута ручао, почиње да се присећа своје прошлости која је спојена са италијанским и француским тајним службама. Такође, постепено, присећа се и да је аутор конспирације такозваног Протокола сионских мудраца, који је у рукама нестручних особа почео да оживљава и постао инспирација многих антисемитских организација. Галвни јунак романа је извесни капетан Симон Симонини, авантуриста, врхунски фалсификатор и убица, антисемит и мизантроп који ради за тајне полицијске службе низа европских држава, кује завере и припрема атентате утичући својом делатношћу на политички и друштвени развој континента. Интересантно је да су сви ликови у роману стварне историјске личности изузев главног јунака за кога је и сам аутор рекао да је тежио да од њега створи најциничнију и најодвратнију фигуру у целој светској књижевности.

Прашко гробље је роман који захтева од читаоца да се снађе у свету економско и политичко јаких земаља попут Италије и Француске 19. века, као и да разуме околности, интриге и везе које су биле потхрањиване конспирацијама двора. Еко нам у овом делу указује на слепу мржњу која се развија из документа који је написан игром случаја или је написан са нечијом злом намером. Било како било, овај роман, нажалост, приказује данашњи свет онаквим какав заправо јесте: зао, пун мржње и безосећајности, свет са опасним идеологијама и предрасудама, а аутор покушава да промени бар мало свест људи поручујући да коначно одбацимо наше кошуљице охолости, страха, рационализоване похлепе, незнања и неразумевања.

Да ли ћемо поруку схватити, а потом и прихватити?

Биљана Раичић