Четрврти роман прве жене романописца из Мозамбика, Паулине Шизијане (1955), доноси нам причу о постепеном ослобађању жена из окова полигамије, преиспитивању живота и животних одлука , донесених на крају двадесетогодишњег брака, трпљењу, патњи, неверствима и понижењима које жене, нарочито на југу Мозамбика, доживљавају у породицама својих законитих супруга.
Стављање мушкараца и мушких потомака у први план, ниподаштавање женске деце и мајки те исте деце, део је културе и традиције вековима укорењене у многим јужноафричким државама, нарочито ако је жена необразована, принуђена на уговорени брак, економски у потпуности зависна од мужа, дужна да трпи сва малтретирања које такав живот доноси. Рами је мајка петоро деце, образована, али у браку са човеком који поред ње има још пет жена и седамнаесторо деце. Тони је шеф полиције, неприкосновени владар у својој кући, баснословно богат, и сматра да је полигамија део мушке природе, на коју има сваки мушкарац право. Рами и преостале незаконите супруге се удружују, тражећи сигуран кров над главом и редовно издржавање за сваку од њих. Љубавнице успевају да покрену приватне послове које их особађају обавеза према Тонију, а Рамина освета постаје најболнија и највеће понижење за мужа полигамисту.
Паулина Шизијане се бави писањем већ тридесет година и у својим делима нарочито диже глас против економског и моралног угњетавања жена, лицемерне политике владајућих кругова, која прећутно подржава наслеђе предака, стављајући жену у положај слушкиње и сексуалне робиње. У овом роману спомињу се обичаји који вређају интелигенцију и интегритет жене, како лични, тако и телесни, али се отвара и питање колико је жена спремно да против тога дигне глас, и да се бори за статус у друштву који је неће стављати на саму маргину тог истог друштва у коме владају мушкарци. Пример ових пет жена доказује да је све могуће ако се на прави начин супротставе укорењеним обичајима, али и показује огромну разлику између севера Мозамбика, где је жена и мајка дубоко поштована у односу на југ државе. У земљи опустошеној петнаестогодишњим грађанским ратом, жене силоване од стране побуњеничке војске, још као девојчице, постају проститутке које моле за парче хлеба и кров над главом, бежећи од куће и свесно бирајући да буду конкубине једног полигамисте. Паулина Шизијане говори о неопходности дизања свести код самих жена, њиховом мањку самопоштовања, које, ако се не подигне, и даље ће доводити жену у положај у коме живи огромна већина њених сународница.
Душица Брковић