Тони Морисон, Милосрђе, Лагуна, 2012.
Милосрђе је девети роман који је објавила Тони Морисон (1931), једна од најутицајнијих савремених светских књижевница, добитница Нобелове и Пулицерове награде. Радњу ове књиге, објављене у Америци пре четири године, коју је на српски језик превела Дубравка Срећковић Дивковић, Морисонова смешта у последњe деценијe седамнаестог века. Испитујући саме почетке расизма на северу Америке, против кога је усмерила највећи део свог књижевног и друштвеног ангажовања, ауторка исписује причу о судбини људи који стицајем околности живе заједно на имању англо-холандског трговца Јакоба Варка. Простор, патње и болове деле власник поседа на суморном северу, његова супруга Енглескиња Елизабета, измучена неоствареним материнским нагоном, и три црне робиње: стамена и отресита Лина, која потиче из америчког домородачког племена, несналажљива и занесена Туга, коју су, након бродолома у коме губи оца, таласи избацили на обалу, и најмлађа од њих, Флоренс, ускраћена за мајчинску љубав, са сталном потребом да записивањем артикулише неразумљив и противуречан свет у коме живи.
Сликајући односе између господара и робова, између припадника различитих вера, и првенствено између мушкараца и жена, Тони Морисон потресно сведочи о свету у коме су сви осујећени за љубав која нам по рођењу припада. Бескрајно удаљени једни од других, а морени истим чежњама и жудњама, у тегобном суживоту они постају трајно обележени болестима и ненадокнадивим губицима. Сви они, без обзира на боју коже или класу из које потичу, у ствари јесу у некој врсти ропства. Судбине јунака Милосрђа стога као да потврђују речи које је књижевница једном приликом изговорила: Свако од нас по рођењу сам себи мора поново да скине окове. Белци поготово, зато што они и не знају да их носе. Оне нас подсећајући да сви непрестано слушамо звецкање око властитих глежњева, при чему смо можда често несвесни да су беочузи у тим невидљивим оковима само наизглед различити. Ипак, без обзира што сведочи о страшној патњи, ова књига не говори о ропству, већ о могућности да у човеку не гледамо сужња, ни такмаца, ни противника, већ биће какво смо и сами: добро, зло, себично, рањиво, осећајно, јако и крхко. Каткад, и све то у истој души и једном телу.
Зато читаво књижевно дело Тони Морисон, па и овај роман, најбоље препоручују речи књижевнице Сање Домазет, која је у свом есеју Тони Морисон : освета смртне руке, записала: Опус Тони Морисон љубавно је писмо Богу човека који, упркос свим тешкоћама, није научио да мрзи. Читање тог писма, чини нам се све нужнијим, јер у речима Тони Морисон још увек снажно куца срце које је сачувало љубав за све људе.
Оливера Недељковић