Медоточиви извори мудрости владике Николаја, приредила Милица Весковић, ауторско издање, 2010.
Замашан опус Светог Владике Николаја (Велимировића) (1881-1956), импозантна духовна грађевина без премца не само у српској, већ и свеопштој, хришћанској цркви, недавно је обогаћен још једном изузетном публикацијом – Медоточиви извори мудрости владике Николаја, одабраним цитатима из његовог дела, коју је посвећенички и са љубављу на 406 страна сачинила Милица Весковић, а издао манастир Градац у Београду 2010. године, у тиражу од 300 примерака.
Рођен у „класичној Србији“, у селу Лелићу код Ваљева, а школован на Западу (са два доктората), Свети Николај Жички био је обдарен врхунском интелигенцијом, превасходном интелектуалном радозналошћу, феноменалним памћењем и снажном вером, те се сматра највећим српским светитељем после Светог Саве. Поседујући чудесан дар беседништва какав се у Срба неће срести ни пре ни после њега, неуморно је мисионарио својом речју надахнутом животом, ушавши у ред отаца не само Српске, већ и свеопште, хришћанске цркве, те је данас један од најчитанијих православних писаца у Србији и Русији. Мада за живота несхваћен чак и од сопственог народа, свештеника и теолога, доктор Николај је животом и делом потврдио своју универзалну, светску величину, те ће га потомство сврстати не само међу велике владике и знамените историјске личности, већ и међу светитеље и стубове Српске цркве.
У свом надахнутом Предговору Владика Николај – Златоусти проповедник Вечног Смисла, Владимир Димитријевић, између осталог, цитира познатог српског друштвеног делатника и публицисту, Милана Јовановића – Стоимировића, који је о владики Николају, још о Преображењу 1958. године, записао: „Ја ћу сад овде рећи једну мисао која ће некога можда и изненадити, јер хоћу да кажем да је он, по моме мишљењу, био највећи хришћански писац, беседник и мислилац у целоме хришћанству XX века; цело православље, сав католицизам и све протестантске цркве XX века нису имале ништа слично њему, ни по духу, ни по снази, и то ни из далека слично њему; ми Срби смо дакле имали највећег хришћанског проповедника епохе, али га нисмо разумели; могло би се чак рећи да је он био тако велики хришћански писац, беседник и мислилац као Августин, Златоуст или Аквинац, али ми Срби то нисмо ни приметили. Да је он био Румун или Рус, Енглез или Француз, његови сународници би од њега створили једну светску славу, а ми Срби то нисмо учинили“.
Прошле су деценије док су владикини списи скупљени, а велики теолошки умови задубили у владикино грандиозно дело, које је „увек било мерено и проверавано речју Божијом.“
А недавно, избора из његовог џиновског дела, највеће интелектуалне заоставштине коју је потомству икада завештао један Србин, латила се Милица Весковић, сместивши међу корице Владикине медоточиве речи на којим је њихов творац засновао хришћански живот свог народа и дао му православни правац. Приређивач је зналачки одабрао и заступио цитате из Владикиних најпознатијих дела – Мисионарска писма, Мисли о добру и злу, Пролог, Кроз тамнички прозор, Изнад греха и смрти, Беседе и молитве, Чланци из малог мисионара, Молитве на језеру, Изнад Истока и Запада, Духовне поуке, Агонија цркве, Твоји греси, брате, и моји су, Жетве Господње, Србија за крст и слободу, Свет као истина, Србија у светлости и мраку, Омилије, О православљу, Проповеди над једним мравињаком…
Читајући владику Николаја, схватамо да вреди бити човек Божији и да живот има смисла.
мр Маријана Матовић