Херта Милер, Љуљашка даха, Лагуна, 2010.
Дубока и свеобухватна као тишина…
Херта Милер, рођена је 1953. године у Ничидорфу, у Румунији. Студирала је германистику и румунску књижевност. Ипак, њена дела нису штампана у Румунији, одакле је побегла због прогона комунистичког режима. Од 1987. живи у Берлину. Добитница је бројних немачких и међународних награда, а 2009. године добила је Нобелову награду за књижевност.
У свом најновијем роману “Љуљашка даха” (2009.), Херта Милер обрађује тему депортације 80 000 немачких Румуна у СССР након Другог светског рата. У јануару 1945. наложено је да сви Немци који живе у Румунији морају да учествују у поновној изградњи ратом уништеног Совјетског Савеза. Сви мушкарци и жене између 17 и 45 година депортовани су на принудни рад у совјетске радне логоре. Ова потресна прича настала је као плод заједничког рада са румунским песником Оскаром Пастиором, који је и сам провео неколико година у логору.
“Љуљашка даха” исприповедана је у првом лицу, кроз уста седамнаестогодишњег младића Леополда Ауберга. Он проводи пет година у радном логору из којег се враћа кући обележен тим искуством за цео живот.
Како корачати светом када више немаш шта да кажеш о себи, осим да си гладан?
Ово је прча о времену костиикожа, о неприлагођености, о суровој борби за живот, против глади, против хладноће, против других људи…У оваквим условима, док главни лик увежбава самозаборав и покушава да не раздвоји удисај од издисаја, љуљашка даха у грудима трепери.
Ауторка користи врло једноставне поетске слике и речи које продиру у саму срж људскости, остављајући притом читаоце без даха.
Попут светски познатих “Архипелаг Гулага” и “Једног дана Ивана Денисовича”, А. Солжењицина, “Записа из мртвог дома”, Ф.М. Достојевског, или домаћој читалачкој публици познатих “Година које су појели скакавци”, Б. Пекића и “Љуљашка даха” проналази свој пут до читаоца бавећи се темом која је универзална и нажалост увек актуелна.
Марија Радуловић