Тиослав Матић
КУЛТ МРТВИХ КОД СРБА
Албатрос плус, 2013.
Књигу „Култ мртвих код Срба“ треба прочитати из више разлога. Иза наслова књиге налази се скривена историја нашег народа, али и самог аутора. Иако је текст настао пре осам деценија, а Тиослав Матић већи део живота провео у Чачку, мали број Чачана зна за његово дело. Књига је докторски рад написан на немачком језику и одбрањен на Универзитету у Лајпцигу. Теза „Totenkult bei den Serben“ је објављена 1940. године у Немачкој, а први пут је преведена на српски језик и штампана прошле године у издавачкој кући „Албатрос плус“ у преводу Олге Кострешевић.
Тиослав Матић рођен је 1909. године у околини Крагујевца, завршио је теолошки факултет у Београду а затим добио Хумболтову стипендију за студије филозофије у Лајпцигу. Од 1946. године Матић живи у Чачку где је предавао у више школа, најдуже у Техничкој, руски и немачки језик. Уједно био је први председник-управник Чачанске књижнице, данашње Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, све до 1951. године.
Ово је књига о православљу од Светог Саве до 20. века, обичајима које смо задржали од старих Словена, традицији, култовима не само Срба већ и народа који живе на Балкану, празницима које празнујемо, крсној слави. Многи ће се изненадити да су праг, огњиште и раскрсница део истог култа, култа мртвих. „Праг је одувек био светилиште код народа па и Срба. На прагу се не сме седети, нарочито не леђима окренут унутрашњости куће, не сме се чак ни додиривати, јер то наноси бол душама испод прага. Тога се највише мора чувати невеста, кад први пут, као члан, улази у кућу и прилази светилишту“, пише Матић давних година прошлог века. Огњиште је такође друго српско светилиште које служи култу мртвих.
„Раскрсница је као огњиште и праг, најтешње повезана са култом мртвих. Раскрснице путева одувек су била места страховања путника као да пролазе крај гробља“, описује веровања српског народа Тиослав Матић, а и до данас су се задржали обичаји да се сандук покојника спушта три пута до гробља на раскрсницама. Из ове књиге читалац ће научити много тога о обичајима који још живе у нашем народу, о души, култу сунца, култу гроба, Божићу, Бадњој вечери… Она даје одговоре на многа питања и упућује нас да разумемо боље прошлост и себе саме.
Осветљавању култова код Срба и јужнословенских народа Матић је писао много пре него што је то постала тема савремене науке и етнолога, али је његов рад нажалост остао у немачкој архиви и непознат нашој стручној и културној јавности. Сада када је дело Тиослава Матића пред нама грех је не проичитати га, јер је писано разумљивим језиком и са доста примера који су и данас живи.
Даница Оташевић