Петровић Горан, Испод таванице која се љуспа, Новости, 2010.
Најновији роман Горана Петровића (Краљево, 1961) „Испод таванице која се љуспа“, објављен у овгусту 2010. године најпре у Монтреалу и Паризу на француском језику (Sous un ciel qui s’écaille), већ је уврштен међу десет најбољих страних романа који су се ове године појавили пред франкофонском публиком. Ова литерарна кино-новела је заправо модификована и дописана верзија истоимене приповетке у збирци прича „Разлике“ (Београд, Народна књига, 2006), али је објављивана и у неколико страних часописа те је у септембру уследила и српска верзија у тиражу од 20 000 примерака.
Историја мале вароши (случајно и намерно је то Краљево, јер средиште српске духовности је, ипак, ближе Краљеву него Београду) дочарана је кроз судбину месног биоскопа „Уранија“, подигнутог тридесетих година прошлог века, касније преименованог у „Сутјеску“ чија је предисторија заправо петоминутна филмска сторија о краљевачком хотелу „Југославија“ сазиданом 1932. на месту где је раније била крчма „Плуг“. Сала и њени посетиоци јесу парабола наших живота током 20. и почетком 21. века који иза себе имају историјску позадину – националну историју између два светска рата, после такозване револуције и у доба транзиције, раздобље деструкције социјализма у Југославији.
„…Нисам сигуран шта је овде књижевност, шта је историја, шта је кинематографија“, изјављује Горан Петровић на промоцији књиге, 22. септембра у сали Кинотеке. На овогодишњем београдском Сајму књига изузетно је запежена књига необичног наслова „Испод таванице која се љуспа“, као и едиција Србија и коментари коју у Службеном гласнику уређује Горан Петровић, један од најзначајнијих, најчитанијих и најпревођенијих савремених српских писаца који је до сада објавио десет прозних остварења (у осамдесет издања и шест стотина хиљада продатих примерака).
Радња је временски ограничена на трајање пројекције једног филма (чијег се наслова приповедач не сећа), почетком маја 1980. на дан када је умро Јосип Броз Тито. Приповедач је један од посетилаца те пројекције, који у мраку биоскопске сале погледом шета од првог до последњег реда и поклања пажњу сваком од тридесетак гледалаца који симболизују „вертикално устројство небеске хијерархије“.
Папагај којег је купио Руди Прохаска (једина историјска личност у књизи), а наследио разводник Симоновић, добио је име Демократија. Оба његова старатеља кроз читаву новелу, безуспешно покушавају да га приволе да понови своје име… Дакле, есенција 20. столећа јесте непостојање демократије, ћутање о демократији, тј. продаја демократије у последњој декади поменутог века.
У својој аналошкој и алегоријској вишеслојности ова новела је много више од „споменика биоскопу“, или „сентименталне приповести“. Таваница би могла бити заједнички небески свод за биоскоп „Сутјеска“, али и за Краљево, Врњачку Бању, Београд, Нови Сад, Париз, Санкт Петрбург, Москву, Софију, Мексико, Монтреал…. Прича краљевачка, српска, југословенска – индивидуална, колективна и универзална, допадљива и засташујућа у исти мах, јер остаје недоумица колико ми сами у свом микрокосмосу можемо да режирамо своје животе и да ли смо живели или живимо филм у коме смо јунаци или само статисти.
Милица Баковић