ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ – ГОДИНА ПРОЂЕ, ДАН НИКАД
„Шта лекари, психијатри, могу знати о злу, крви, страху? Јесу ли доживели такво зло, такав страх? Они пореде, оно што виде у мојим очима, што чују из мојих уста са оним што су читали у књигама. Страх је непостојање времена. Страх је одсуство бола. Страх је без облика.
Страх постоји пре и после. Између пре и после је животиња. Пре и после си само човек.“
Ни роман, ни дневник, ни хроника, ни само исповест. Ово дубоко искрено сведочење представља скидање тешког омотача са сопствене душе, огољавање најдубље интиме, постављање питања о смислу постојања, тражење утехе у мислима Достојевског. На ружну позорницу живота изведени су сви – друштво, судије, тужиоци, адвокати, медицински вештаци, правосуђе, политика, пријатељи, породица, колеге. И сви они имају удела у личној и породичној трагедији. Преиспитују се искази, оданост, јавно жигоше користољубље, лажна етика, лажни пријатељи, пристрасно и необјективно суђење. Лаушевић не оправдава себе, он само из свег грла пушта крик којим указује на недостатак истине у процесу вођеном против њега. Занемаривање аспекта самоодбране, свесно наглашени умишљај, лажни сведоци, фалсификовање изјава и корумпиран Судско медицински одбор стреме најтежој казни – прогласити трагичног браниоца сопственог живота хладнокрвним убицом.
Ћутање има својих предности али не заувек. Истина се не може угушити пресудом. Са извесном дозом цинизма и са сасвим мало јеткости Лаушевић изводи пред суд јавности читаву тадашњу српску глумачку, политичку и друштвену елиту, указујући кроз личну трагедију на догађаје који су претходили убиству и који су много пре тога најављивали крвави распад једног система. Баш зато што не садржи искључиво црну хронику једне робије и што не потпада под жанр судско новинарске репортаже, ова књига има преко 200 000 читалаца за само двадесет дана. Лаушевић је изузетан интелектуалац, уметник, надарен писац. Често сусрећемо затвореника у разговору са сопственом прошлошћу, са родитељима, супругом, колегама. Сећања на детињство, позоришне и филмске улоге, безбрижне сате проведене на Цетињу не може да помути ниједан звук из суседних соба. Уметник тражи одговоре на своје дилеме и страхове у мислима Достојевског који га прати и у чијем погледу сваки пут препознаје нови знак – одобравање или негодовање. Са фином иронијом Лаушевић описује издајнике који дефилују свуд око њега – у ликовима угледних професора факултета и адвоката.
Исповест не садржи обрачун са прошлошћу – напротив. У њој се појављују филозофско психолошка преиспитивања смисла сопственог битисања, без икакве жеље затвореника да иоткога добије опрост за учињено дело. Истина је једино битна. И дашак слободе коју уметник не поседује већ осамнаест година. И робија на коју је сам себе доживотно осудио. Али гласан крик истине мора да стигне преко Атлантика до вољене земље. Иако је многима јасно да се на доковима Њујорка и на послу молера удише много лакше ваздух него што ће се то икада више десити у Београду на сцени. Нажалост.
Душица Брковић