Роман првенац прозног писца, преводиоца и есејисте Александра Бјелогрлића (1967) Бразилски акварел, доноси причу о повратнику из Легије странаца, Бранку Стукићу, који се враћа у Србију после осам година проведених у Француској Гајани.
Србин, патриота са француским пасошем, жели само да пронађе мир у породичној кући на северу Војводине. Међутим у Србији се ситуација битно изменила и Стукић је принуђен са се брани од криминала, политичара који на силу желе да му отму имовину, организованих криминалних група из Русије и Србије које му прете да ће га лишити живота и наудити његовој породици. У почетку са неверицом, легионар касније схвата да се злочинци из врха општинске власти, чије се криминалне везе протежу до Русије, уопште не шале, а то му постаје јасно када му отму млађег брата, лабилног, окултизму и магији окренутог психичког болесника, који бива одведен у непознатом працу. Стукић ангажује све своје контакте из војног врха и одлази у Русију да се обрачуна са отмичарима.
Ово је прича о Србији у транзицији и о њеном ружном лицу и наличју које добија своју потврду свакодневно на страницама црне хронике. Бјелогрлић радњу романа смешта у 2005. годину и не либи се да јавно прозове и детаљно опише зло које је завладало његовом земљом. Мафија, корупција и похлепа постају главни покретачи свих злочина којих из дана у дан има све више. Покушавајући да из свеопштег пакла изађе неукаљан и чистог образа, бранећи само свој живот, легионар Стукић почиње да размишља о путевима душе, смислу борбе добра и зла и магијској моћи оностраних сила. Отелотворења зла он налази у скоро свакој другој особи коју упознаје али не губи наду да се из свега може изаћи уз помоћ космичке правде која му је на крају и била наклоњена.
Роман само у први мах подсећа на трилер и беспоштедну критику србијанског друштва у транзицији. Жанровски неодређен јер садржи и елементе крими романа и јаку осуду политичког и социјалног стања у Србији, Бразилски акварел је у ствари потрага за обличјем добра које може победити свако нечасно дело тако да жртви а касније јунаку борбе остави места за искупљење и излазак из друштвеног и унутрашњег хаоса без крвавих руку и укаљаног образа.
Душица Брковић