Главни јунак ове невелике књиге намењене млађим читаоцима је Београд чију историју не чини само политика, економија и култура, већ и начин живота, куће, обичаји, језик, мода… А српске престонице с почетка двадесетог века носталгично се сећају и пластично дачаравају Александар Дероко (Прикљученија из живота „рђаве“ деце), Нева Стојановић (Како се снабдевао Београд 1900. године), Александар Секулић (Културе и ликови старе Скадарлије), Мата Милошевић (Дечаштво у Молеровој улици), Предраг Милојевић (Кад сећања оживе), Бранислав Којић (Топчидер и Топчидерско брдо), Милан Ђоковић (Деца под окупацијом 1915-1918). Свако поглавље садржи више поднаслова.
Да се у сећањима боље сачува дух и слика града и епохе, друштва и живота него у дневничким записима и разним историјским документима, потврђују, између осталих, и сећања Мате Милошевића (1901-1997), позоришног и филмског редитеља, глумца и педагога, који своја сећања насловљава: Дечаштво у Молеровој улици, Куће и становници, Живот на улици, Годишња доба, И друге дечје игре, Лектира, Сујеверја, болести, сахране, Празници, Школовање, Фурунџинице, Вешерке, Сала мира, Улице и њихова обележја, Одевање, мода, улепшавање, Забаве, Иностранство и Родољубље.
„… Као све београдске улице, и наша је била под турском калдрмом. Већина кућа у улици грађена је пре регулације и нивелације, па су тако неке куће стајале на узвишици, а неке биле увучене, или истурене. Прозори свих старијих кућа, и код нас и у целом Београду, отварали су се напоље. Колико сам пута, идући улицама крај самих кућа, занесен дечачким маштањима, лупио главом о неки отворени прозор.
Међусобно ословљавање људи имало је уобичајени ред. Знало се како се ко ословљава. Наравно, суседи су се ословљавали са „комшија“. Иначе, сви они који су имали неко школско образовање више од основног, па, према томе, стално носили тврду крагну и манжете и били, у најмању руку, мали писари, ословљавани су са „господине“. Трговци, поседници било каквих радњи, или кића, називани су „газдама“. Занатлије су били „мајстори“, а свима другима говорило се „пријатељу“, нарочито сељацима, и обраћало им се са „ти“. Сељаци су сваког варошанина ословљавали са „господине“и свакоме говорили „ти“, а уместо заменице „ја“, употребљавали су „ми“. Тестерашима, разним уличним продавцима, поготово Циганима, говорило се „ти“, без икаквог ословљавања.
Све су жене једна другој уз име додавале „госпа“: госпа Драга, госпа Савета, госпа Катица, госпа Милева, и тако даље, без обзира на школе, или мужевљев положај. Сељанке су биле „снаше“, док су за њих све варошанке биле „госпоје“. Служавке, вешерке и друге домаће помоћнице називане су по имену, са „ти“, али често, ако нису биле сасвим младе, говорило им се „ви“. За децу сви су одрасли били „чике“, или „тетке“…“.
Нимало случајно одабрани сведоци тога времена искрено и с љубављу дочаравају свет и обичаје који залазе и заувек нестају. С наглашеном склоношћу за културу, архитектуру и јавни живот, сви они селективно исписују приватну и грађанску историју не само српске престонице, већ Србије уопште. . „За дух града, за арому времена – ова сведочења су драгоцена и литерарно уверљива“, записује Драган Лакићевић у поговору Главни јунак Београд.
Сви текстови у овом избору који је сачинио Драган Лакићеви преузети су из књиге Београд у сећањима : 1900-1918 (Београд, 1977). Та књига , поред горе наведених сећања, садржи и сећања која су написали Милош Б. Јанковић, Бранислав Миљковић, Александар Вучо, Михаило Андрејевић, Бора Јовановић, Раша Плаовић, и Синиша Пауновић.
Милица БАКОВИЋ